Kako komentarišete formiranje Narodne skupštine Republike Srbije?
Pre svega, kao kršenje mera koje su propisane u zaštiti od korona virusa. Međutim, i izbori su održani usred pandemije, samo da bi Vučić, Vesić, Đukanović, Šarčević i ostala napredna kamarila nastavila da jaše narod i bezočno krade i laže. Što se saziva tiče, ima tu veterana, onih koji žive na državnim jaslama decenijama, videli smo da ima i novih lica koja ne smeju u kameru da izgovore svoje ime i prezime bez dozvole partije. Sigurno je jedino da opozije u Narodnoj skupštini nema, a kakve će to posledice imati po politički život u Srbiji, ostaje da se vidi. Tužno je što je predstavnički dom naroda i ono što bi trebalo da bude najdemokratičnija institucija u jednoj državi, postalo upravo svoja suprotnost u kojoj sede poltroni, klimači glave i dizači ruke na zvonce.
Dosta se priča o protestima ove jeseni, hoćete li ih Vi organizovati ili ćete sačekati da građani ti urade samoinicijativno?
Nikada na ulici i na protestima nisam bio sam. Uvek sam bio tu sa komšijama i građanima. I na Trgu republike, i pri odbrani Kalemegdana, i na Topličinom vencu, i na Dorćolu, gde se stanari i dalje bore protiv uvođenja trolejbusa. Nema protesta bez građana i njihove inicijative. Uloga političara je tu jasna – da razumeju i javnosti prenesu zaahteve građana koji protestuju. Međutim, dešavalo se da političari pokušaju da preuzmu proteste od građana i to se uvek neslavno završavalo. Zahvaljujući zajedničkom delovanju građana i političkih aktivista uspeli smo da vratimo saobraćaj na Trg republike, da onemogućimo izgradnju gondole na Kalemegdanu, sprečimo ukidanje saobraćaja u Čubrinoj ulici i prekinemo fantomske radove u Venizelosovoj i ulici Žorža Klemansoa. To su male pobede, ali i jasan znak svima da se vredi boriti, a borba je uvek uspešna kada je iz srca, za svoj kraj i svoj grad i bez skrivenih interesa.
Jeste li zadovoljni bojkotom proteklih izbora, sa fokusom na Beograd?
Ne znam postoji li išta u današnjoj političkoj situaciji u Srbiji čime bi bilo ko, pa i ja, mogao da budem zadovoljan. Činjenica je da je u Beogradu izuzetno mali broj građana izašao na izbore, što dovodi u pitanje legitimitet vlasti u celom gradu, a pogotovo u centralnim gradskim opštinama. S druge strane, ne možemo biti sigurni da li su građani na izborni dan ostali kod kuće zato što smo ih pozivali na bojkot, zbog straha od korone ili zbog kišnog dana. Opozicija tu treba da bude iskrena i otvorena prema sebi, a ne da sve one koji nisu izašli na izbore naziva svojim pristalicama. Iako bih svašta imao da kažem na račun opozicije, biram da pomognem i doprinesem, i to savetujem svima koji žele da se što pre oslobodimo zločinačkog režima Aleksandra Vučića.
Da li postoji mogućnost da se opozicija ujedini i ko bi bio potencijalni lider?
Verujem da je to jedini put – ujedinjenje i saradnja. Sa druge strane imamo mašineruju koja gazi i melje svakog ko se usudi da misli svojom glavom. Umesto da govorimo o potencijalnom lideru, starim i novim licima, mislim da je mnogo važnije da se fokusiramo na građenje infrastrukture opozicionih organizacija na lokalnom nivou i pronalaženje i promociju lokalnih lidera. Neće jedan čovek srušiti Vučića.
Kako komentarišete treće preslaganje kocki na Trgu republike?
Kao još jednu farsu koja ima za cilj da se dodatno napune džepovi Gorana Vesića i njegovih privatnih ortaka i investitora. Prvi put, čuvene kocke, koje je Vučić nazvao večnim, postavljane su skoro 400 dana. Toliko je trajala rekonstrukcija Trga republike, koju smo mi, građani, platili 10 miliona evra! Onda su posle samo deset dana i prigodnog koncerta estradne „umetice“ Cakane, propale, vađene i okretane. Sada je namera da se Trg republike opet rovari kako bi tuda prolazio tramvaj, a u ovom trenutku Beogradom umesto 15, funkcioniše samo 7 linija tramvajskog prevoza. Mnogo žalim što je Trg republike umesto mesta okupljanja, postao mesto izbegavanja.
Da li je medijska manipulacija uzela previše maha na našim prostorima?
Nažalost, to sam najbolje osetio na svojoj koži. Kada god sam bio glasan u namerama da odbranimo Beograd i Beograđane od rušiteljskih nagona Gorana Vesića i njegovih saradnika, bio sam tema tabloida i režimskih medija. Ne samo ja, već i moji saradnici, moja porodica i moji prijatelji. Lažne vesti i montirani politički procesi su u Srbiji uzeli toliko maha da i relevantne međunarodne organizacije, poput Fridom hausa i Reportera bez granica, već mesecima i godinama Srbiju svrstavaju u neslobodne i nedemokratske zemlje u kojima nema slobode govora, niti slobode medija.
Autor: Tamara Teovanović
