Nenad Peruničić, proslavljeni i trofejni jugoslovenski i srpski rukometaš i trener, podelio je sa nama neke trenutke svog života i karijere, koji su ostavili poseban pečat na njega kao čoveka i sportistu. Sa njim smo razgovarali i o stanju u srpskom i evropskom rukometu, gde smo sada, gde smo nekada bili i šta nas koči u napretku.
1.Kako je počela ljubav prema rukometu i kako je izgledao početak u Rudaru iz Pljevlja i Jugoviću iz Kaća?
Ta ljubav na početku nije bila vezana za rukomet nego za karate, to je bilo vreme Brus Lija i svi smo obožavali njegove filmove, a to je bilo i vreme kad se treniralo više sportova u jednom trenutku. Sa jednog sporta se išlo na trening drugog sporta, tako da sam u jednom trenutku trenirao karate i atletiku, karate i košarku, a onda košarku i rukomet. Tek sam se sa 15 godina odlučio isključivo za rukomet, koji sam počeo da treniram dve godine ranije. Ne žalim što sam se odlučio za rukomet, ali i da sam izabrao košarku mislim da ne bih pogrešio. Bitnu ulogu je tu odigrao Rudar iz Pljevlja, jer je to bila sredina gde je rukomet bio broj jedan i glavni brend, koji su praktično svi moji vršnjaci trenirali.
2.Kada ste po Vasem mišljenju dostigli vrhunac karijere?
Imao sam sreću da osvojim veliki broj trofeja i individualnih i klupskih, a nažalost reprezentativnih malo manje. Imao sam kontinuitet jedno 10 godina i tada sam bio na nekom najvećem mogućem nivou, gde ne mogu tačno da odredim vrhunac karijere, jer je to malo širi pojam za mene. Svaka godina je bila trofejna i zahvalan sam i srećan što sam igrao na takvom nivou.
3.Imali ste bogatu karijeru, gde Vam je bilo najbolje i zašto?
Nekako mi je svaka sredina bila drugačija i meni donosila nešto posebno. Pariz, moja prva godina inostranstva je bila odskočna daska, gde sam preskočio mnogo stepenika u svojoj karijeri. Posle godinu dana sam otišao u Španiju, gde smo bili prvaci zemlje i Evrope, uz mnogo individualnih trofeja. Španija mi leži, pogotovo Baskija i sama granica sa Francuskom i taj predeo i dan-danas doživljavam kao svoju drugu kuću, a sa mnogim ljudima odande sam i dalje u kontaktu. Ceo klub, ljudi i igrači su mi prijali, a svi znamo šta znači dobra hemija u timu. Mi smo bili braća na terenu, disali smo zajedno, a to nimalo nije lako sklopiti. Tamo su bili moji prvi veliki trofeji i zato sam posebno vezan za to. Bundesliga je zaista drugačija od svega, takozvana rukometna NBA, ali Španija je za mene ipak posebna i jedinstvena. Trudio sam se svuda da se uklopim i imao sam priliku da zaista upoznam mnoge ljude i zemlje, ali nigde nije bilo kao u Bidasoi.
4.Po čemu najviše pamtite zlato 1991. godine u Atini na Mediteranskim igrama i bronzu u Egiptu 1999. na Svetskom prvenstvu?
Pre Mediteranskih igara mislim da je bilo svetsko omladinsko zlato, a to je nešto što nam je dalo vetar u ledja, jer je to praktično bila reprezentacija, koja je otišla i u A tim. To zlato nam je bilo posebno važno i kasnije nam je odredilo put u karijerama. Posle sankcija usledilo je Evropsko prvenstvo u Španiji gde smo bili bronzani. Otišli smo kao jedni od favorita, iako nas nije bilo skoro 4 godine na velikim takmičenjima. Imali smo tu snagu da nas drugi prepoznaju kao favorite, jer smo bili vanserijska generacija sa talentom. Bilo je posebno upečatljivo što je bilo posle sankcija uz sam naboj i očekivanja i nas i naroda, jer je rukomet tada bio ekstremno popularan kod nas. Kasnije opet bronza u Egiptu, ali mi je možda cak i draža evropska bronza. U to vreme smo propustili Olimpijske igre u Barseloni, zbog političke odluke kada nam nisu dali da idemo. Kod mene je ostao žal što nisam išao u Francusku na Svetsko prvenstvo gde smo bili bronzani.
5.Koji trofej Vam je najdraži i koje saigrače će te pamtiti?
Imao sam srecu da ih osvojim mnogo i svaki sam doživljavao na sličan način, sa puno emocija i svega onoga što nosi rukomet sa sobom kao sport. To je sport adrenalina strasti i energije. Igrao sam 4 finala Kupa šampiona, 2 pobedio 2 izgubio. Možda su ta medalja sa Evropskog prvenstva i moja prva Liga šampiona dva trofeja koja bih izdvojio, zbog okolnosti u kojima se igralo. Bili smo svesni da smo mogli možda i više od bronze, ali mnogo stvari treba da se potrefi da bi se doslo do zlatnog odličja.
6.Da li mislite da Vam nadimak „Terminator“ potpuno odgovara?
To su bile godine u Španiji, kada je španska liga bila najbolja na svetu i najbolji igrači su nastupali tamo, uz fenomenalnu posetu na utakmicama. Radio sam nešto nesvakidašnje, golovi iz pirueta, golovi iz samog centra i mnogo takvih stvari je obeležavalo moju mladost i gorštacku snagu. Španski novinari su mi dali taj nadimak, a kasnije je to preuzeto i kod nas. Pokojni Srdjan Knežević, jedan od najvećih sportskih novinara na ovim prostorima, me je stalno u prenosima oslovljavao tako. Ne mislim da sam u odnosu na druge fizički bio terminator ali je to ostalo zbog moje same pojave i snage na terenu uz razornost koju sam pokazivao.
7.Šta se izgubilo u reprezentaciji Srbije od srebra 2012. godine na Evropskom prvenstvu u Beogradu?
Kao neko ko ima mnogo stvari uvek da kaže, jer sam pre svega svoj čovek, a smatram da imam i težinu govora i ja samo branim i volim svoj sport, a ne svoju ličnu poziciju. Nije se to nešto izgubilo od Evropskog prvenstva u Beogradu, već se izgubilo od samostalnosti Srbije, tačnije od 2006. godine, iako smo imali sjajne igrače i posle toga. Nismo imali vise tu težinu i autoritet kao reprezentacija u odnosu na onaj koji smo imali par godina pre te 2006. kada se Crna Gora odvojila. Tako da je srebrna medalja na Evropskom prvenstvu samo zamaskirala na kratko probleme koje imamo i dan-danas. Plasim da se nikada nećemo osvestiti i pobeći od prošlosti, koja je lepa, ali smo mi jedina zemlja gde rukometni radnici i dalje pričaju o onome što smo nekad bili, a nikako da pogledamo napred u budućnost šta bismo mogli da ispravimo i učinimo. Definitivno je rukomet kod nas izgubio na težini, počev od talentovane dece koja su se nekad utrkivala da treniraju ovaj sport i to je veliki problem, jer kvalitet nije na nivou, čak je i daleko od nivoa kvaliteta koji je nekad bio prisutan. Ima talenta, ali nema svetskog talenta i to je velika razlika.
8.Da li se Srbi previše bave prošlošću, a premalo sadašnjošću i budućnošću?
Čudan smo mi narod. Živimo u jednoj prelepoj zemlji, ali lutamo kao ljudi.
Ja sam neko ko jeste za opraštanje, ali mislim da smo jedni od retkih koji i opraštaju i zaboravljaju. Tako da jesmo podložni manipulacijama i busanjem prsa u prsa šta smo bili, a to nas je mnogo koštalo i košta nas. Malo zemalja bi uopšte uspelo da se izbori sa tim šta se sve dešavalo kod nas. Ponosan sam na ono što smo bili kao zemlja i na naše slavne pretke, ali nisam siguran da smo ih trenutno kao narod vredni. Možda više nismo ni vredni da ih pominjemo. Mi se jedini, od zemalja stare Jugoslavije, koji se osvrćemo za onim što smo bili u zajedničkoj drzavi. Svi ostali su krenuli od nule, posvetili se sebi dok mi i dalje pričamo o prošlosti. Koliko je bilo lepih i dobrih stvari, toliko nas je i koštalo napretka u budućnosti. Moramo krenuti dalje.
9.Da li se dovoljno novca ulaže u rukomet u Srbiji i po čemu se on razlikuje od evropskog?
Što se rukometa tiče, imate par klubova koji funkcionišu dobro, jer grad stoji iza njih. Pre svega, Vojvodina koja već godinama ima preozbiljnog sponzora, a to je Srbija Gas. Iza Dinamo Metaloplastike stoji grad, koji ih finansira. Veoma je teško ako opština i grad ne pomažu svojim klubovima. Nekada je to bilo drugačije, jer su klubovi pripadali lokalnim samoupravama, a sada je velika većina prepuštena na lične kontakte i jurenje sponzora, prijateljskih veza sve u svrhu preživljavanja. Tako se ne moze praviti nikakav sistem, jer mnogi klubovi jedva spajaju kraj sa krajem. Promenilo se i vreme, jer mladi žele lepše da žive, da imaju neki ozbiljan novac, a ne 200-400 evra, koje će jedan mesec primiti, a onda sledeca dva ili tri ne. Talentovana deca vise ne dolaze u rukomet pretežno zbog finansija. Većina trenera radi u nenormalnim uslovima, gde igrači preko dana rade, a onda uveče dodju umorni da bi odradili trening. Ako ne budemo dobili snagu države, to jest strategiju države za oporavak rukometa i kretanje od nule, plašim se uopšte za opstanak rukometa kao sporta kod nas. Nije više samo rezultat bitan. Reprezentacija zavisi od klubova, jer se igrači tamo razvijaju. Kod nas mnogi napuštaju rukomet i opredeljuju se da rade neke druge poslove zbog nemaštine koja je prisutna.
10.Gde vidite srpski rukomet kroz par godina?
Ja bih želeo da smo negde gore u vrhu, ali opet kažem, mi imamo potencijala i talenta, ali skromnog i u manjem brojem, a to je razlika u odnosu na ranije.
11.Da li je ostavka na mestu selektora reprezentacije bila neminovna?
Ovo je prvi intervju gde ja mogu da kažem nešto što nisam pričao do sada.
Ja sam dostojanstven čovek i preuzimam odgovornost za ono što sam radio i radim, i nikad ne želim da pobegnem od toga. Neke stvari nisam želeo da iznosim u novine, jer ja o njima ne zelim da pricam javno, već sam ih zadržao za sebe. Uradio sam jednu stvar za koju smatram da je bilo neminovna i to je bio moj uslov da preuzmem reprezentaciju. To je bila smena generacija, koja je morala mnogo ranije da se desi. Ja sam to hazarderski uradio i ubacio mnogo novih igrača, koji su ranije morali da budu tu. Smena generacija je sistem gde se svake godine dodaje po jedan ili dva nova igrača, da bi se kroz vreme pravio tim i gradila forma. Ja sam taj proces ubrzao i praktično prepolovio. Video sam da se nekim momcima vratila želja za reprezentacijom, što mi je veoma drago. Probudio im se inat da opet igraju za svoju zemlju. Moja želja je bila da sa mladima nastavimo dalje, a ne sa onima koji nisu pokazali neku preveliku vrednost u reprezentaciji. Moja ostavka je moja odgovornost, bio sam svestan rezultata, koji se svakako mora gledati, ipak smo mi treneri. Imao sam podršku saveza da to ne radim i dugo su me odgovarali od te odluke, jer su videli šta radim. Meni je bitno da imam čistu savest za ono sto sam radio i znam da smo dali sve što imali u tom trenutku. Neke stvari se prosto nisu potrefile, pod tim mislim na povrede i otkaze, ali prosto nisam želeo da pričam o tome, jer ta vrsta alibija nije ui mom maniru. Posle moje ostavke su me zvali iz saveza da povučem ostavku, ali stojim iza te odluke i smatram da je to moralno sa moje strane. Imali smo težak put pun nerazumevanja pre svega javnosti, jer je smena generacija veoma težak i dugotrajan proces, jer se čeka talentovana generacija, koja može da iznese teret i očekivanja i javnosti i ljudi u savezu. U svakoom slučaju želim reprezentaciji da budu bolji sa novim selektorom.
12.Da li mislite da je odgovorno da neko odbije poziv reprezentacije?
Ne bih o tome. Ja sam tokom karijere dva puta otkazao. Oba puta zbog psihološkog momenta. Nisam se osećao psihološki spreman da pomognem ekipi. Reprezentacija je i jako lepa i jako bolna stvar, kada ne ide sve kako vi očekujete i kako ljudi oko vas očekuju. Mnogo tu ima neraspoloženja, tuge i razmišljanja. Morate biti ispravni na terenu i ponosno predstavljati svoju zemlju, pa onda posle toga imati pravo za neke stvari, a neki uopšte nemaju prava na neke ucene, a to im je delom dozvolila i javnost.
13.Zašto mladi (sportisti) odlaze iz Srbije i ko su krivci za to?
Nije to samo danas. Ljudi su odlazili u potrazi za boljim životom. Nisu to mladi samo iz Srbije već i iz okruženja. Na primer mnogo Španaca živi u Nemačkoj u potrazi za boljim životom. Ne bih da generalizujemo i da kažemo da je to samo kod nas tako. Srbija ima problema ali nije jedina koja ih ima.
14.Koje perspektivne mlade igrače odavde znatei od kojih očekujete mnogo?
Tri momka koja bi trebalo da budu budućnost i snaga na poziciji levog beka u reprezentaciji su Sretenović, Stevanović i Mošić, ali su oni zavrsili u nekim slabijim ligama. Mošić je otišao u Finsku, Sretenović u Rumuniju, a Stevanović u Katar. To je pokazatelj da oni nisu otišli u najveće lige i vrhunske klubove. Katar je zemlja gde se ide pred kraj karijere da se uzmu pare. Rumunija ima 3-4 jaka kluba za koje Sretenović nažalost ne nastupa, a Stevanović je iz Ademar Leona, gde je bio viceprvak Španije, otišao u Finsku par stepenika niže. Ne mogu da dokučim da li je to do njih i njihovih ambicija ili smo mi videli nesto drugačije. Radović i Petrić su talentovani momci, ali nisam siguiran da li će i koliko oni uspeti u svojim karijerama, zato što doći do jednog svetskog nivoa zahteva jedno ogromno odricanje i naporan rad. Ne znam koliko su spremni da daju sebe zarad uspeha i bolje karijere.
15.Da li imate ambicije da se još više ostvarite kao u trenerskom poslu?
Ja sam trener 8 godina. Ja sam neko ko nije trčao pred novinare da priča o svakoj ponudi koju sam imao, a imao sam ih hvala Bogu, ali to nisu bile ponude zbog kojih bih ja otišao iz Srbije i napustio svoju porodicu. Nisam hteo da odem samo da bi se reklo da sam otišao. Prošle godine sam imao dve ozbiljne ponude za dve reprezentacije, finansijski jake, ali veliki mi je ponos i čast biti selektor zemlje koju volim. Za sada sve stoji, čekam dogovore sa menadžerima, voleo bih da nastavim i probam nešto novo. Mi treneri smo veoma čudna sorta ljudi. Mi jedni druge opanjkavamo i podmećemo. Treneri iz drugih zemalja bodre i hvale svoje kolege. Jedino je kod nas situacija pretežno drugačija, uglavnom zbog nemaštine. Zbog teške finansijske situacije u kojoj se nalazimo, treneri prihvataju neke polucifre, a na taj način se obezvredjujemo. Španci su preplavili celu Evropu i ne smatram da su oni bilo šta kvalitetniji od naših trenera i stručnjaka, ali je od njih napravljena fama da su oni doneli svemirski rukomet, pa onda oni svuda rade, a mi čekamo. U Srbiji treneri prolaze Golgotu zbog uslova u kojima rade, a ne smatram da imamo manjak kvaliteta, drugi imaju samo bolje uslove. Trener mora biti trener, gde će mu biti obezbedjeni uslovi, gde će igrači biti plaćeni, gde će srećni dolaziti na treninge i gde će vladati potpuni profesionalizam. Nažalost 80 posto klubova je čist amaterizam.
16.Planirate li povratak u Crvenu zvezdu?
Ja sam u Crvenoj zvezdi svakako. Tu sam kao direktor i ovo je moj klub, dao mi je mnogo, ali sam mu i dao mnogo
17.Poruka za mlade
Moraš da živiš svoje snove. Odricanja moraju biti velika. Treninga ne sme nikad biti dovoljno. Surovi rad i realnost. Nažalost mnogo talenata propadne zbog okoline koja je subjektivna, pa ih puni nerealnim stvarima, poput onih da su najbolji, ali da ih neko mrzi i slično tome. Mora se živeti u realnosti, moraju se trpeti kritike, koje su podjednako važne kao i pohvale, jer te kritike teraju da budeš bolji i da se ne zadovoljavaš malim stvarima. Prosto uvek treba težiti ka većem. Svaki novi dan je novo dokazivanje, uvek uradi više. Ono što sam ja imao običaj da kažem svojim igračima je uvek taj dan daš sve od sebe da sutra ne zažališ za onim sto je prošlo.
Autor: Oliver Mijušković
