„Ja sam neko ko ide na sve ili ništa! Odabrala sam da idem na sve i nema povlačenja dok ne ostvarim svoj cilj!“ ZVEZDINA PRINCEZA – DAJANA PETKOVIĆ.

Ostali sportovi Sport

Ako u ranim jutarnjim satima prošetate do Marakane, imate velike šanse da sretnete plavu ratnicu koja pod Zvezdinim grbom trči neuhvatljivom brzinom. 

Ona je borac, šampion, rodoljub, i iznad svega, jedna dama i dobar čovek.

Dajana nam je govorila o svojim počecima, prelasku u profesionalce, žrtvama ali i uspehu, kao i o svojim planovima. 

 

Dolaziš iz Mladenovca i tvoji sportski počeci su bili upravo tamo. Kako i kada si počela da treniraš? 

 

  • Zvanično sam počela da treniram u petom razredu osnovne škole. Bila sam jedno izuzetno talentovano dete. Taj talenat se isticao od malih nogu, čak od predškolskog uzrasta. Tako da sam ja, želeći da usavršim svoj talenat, potražila obližnji atletski klub. 

 

Kako je sredina u kojoj si odrasla uticala na tebe i na tvoj put u sportskoj karijeri? 

 

  • Prvih nekoliko godina mojih treniranja ostvarivala sam izuzetno dobre rezultate, zaslužene, pogotovo za taj uzrast. Moj talenat se ponovo isticao, ali, nažalost, odrasla sam u nestimulativnoj sredini za takav sport i okružena nedovoljno stručnim kadrom, tako da je početkom juniorskih dana počeo i period stagnacije i povreda. To se promenilo tek u mojoj 18. godini, kada sam prešla u svoj voljeni klub, Crvenu zvezdu. Tada počinje novo poglavlje mog života. 

 

Ko je tvoja najveća podrška? Da li si nekada naišla na osporavanje svog uspeha, počev od mlađih dana pa sve do danas? 

 

  • Najveća podrška i najveći oslonac u životu mi je partner. Naravno, imam veliku podršku porodice i prijatelja, ali on je moja najveća podrška i moje tlo pod nogama. Važna mi je i velika podrška mog trenera, Kornelije Šinković, koja mi je vrlo posvećena i dobro radi sa mnom.

Pored privatne, vrlo mi je bitna i podrška sa poslovne, profesionalne strane. Tu su ljudi koji cene moj trud, profesionalno mi pomažu da realizujem svoje uspehe. Mnogo mi znače uslovi koje mi obezbeđuju, jer su u Srbiji ti uslovi vrlo ogranučeni. Kada sam dobila podršku sponzora, moji rezultati su dostigli potpuno drugi nivo i to se videlo u vrlo kratkom vremenskom periodu, tako da ću im biti večno zahvalna na tome što su mi pružili, jer su uslovi bitni isto koliko i trud. 

Veliku zahvalnost dugujem Eco-sistu i Fizio timu, jer su uvek uz mene i pružaju mi takve uslove da im se ne mogu dovoljno zahvaliti. Svi moji uspesi u poslednje vreme su velika posledica njihovih zalaganja za mene i koliko pripadaju meni, toliko pripadaju i njima. 

 

Da li teško podnosiš kada neko ne ceni tvoj trud i rad? 

 

  • Mislim da su u početku svi moju atletiku doživljavali kao hobi, kao nešto dodatno u životu, dok nisam počela da ređam malo ozbiljnije uspehe, tako da je od određenih ljudi jača podrška došla tek nakon većih uspeha, a znamo svi da je velika podrška najpotrebnija upravo na početku. Bilo je usporavanja s obzirom na to da sam imala velikih zdravstvenih problema. U jednom periodu svoje karijere nisam mogla da ostvarujem ni 10% od  svojih realnih mogućnosti. Ljudi su mislili da je u tom trenutku to moj maksimum i niko nije pridavao značaju moje ozbiljne zdravstvene probleme, tako da je u tom periodu došlo do osporavanja. Naravno, kada sam kasnije rešila sve zdravstvene probleme pokazalo se ko sam zapravo i šta mogu, a svakako tek nastojim da pokažem da mogu još više.

 

Da li ti teško pada kada neko ne ceni tvoj trud i rad, pošto si rekla da je bilo osporavanja? 

 

  • Trudim se da se ne obazirem na takve komentare. Meni je najbitnija podrška meni bliskih ljudi, a nju imam, i bitno mi je da bliski ljudi iz mog privatnog života i moji poslovni saradnici imaju uvid u to koliko sam požrtvovana, a pošto su oni toga svesni i to cene, sve ostalo nije važno. 

 

Da li se desilo da je neko ko ti je bio velika podrška odjednom prestao to da bude iz tebi poznatih ili nepoznatih razloga? 

 

  • Da, i to se dešavalo, s tim što ja nikome ništa ne uzimam za zlo. Ja sam neko ko je uvek zahvalan za bilo kakvu pomoć koju je dobio, tako da ću svakom ko mi je u bilo kom periodu života nešto pomogao biti večno zahvalna, kako god da nam dalje idu životni putevi. 

 

Prema tvom mišljenju, kada je pravo vreme da se počne profesionalno trenirati? Koliko je važno rekreativno treniranje? 

 

  • Mislim da je jako važno da se deca bave sportom zbog pravilnog razvoja, zbog sticanja radnih navika, suvišno je uopšte govoriti o pozitivnom uticaju sporta na rast i razvoj. I, naravno, ne moraju svi ostati u sportu. Sasvim je prirodno da deca kasnije krenu nekim svojim putem i da neko ostane profesionalno u tome, a neko ne. Važno je da oni koji odluče da se profesionalno bave sportom budu spremni da se tome u potpunosti posvete, da budu spremni na rizik i veliko žrtvovanje, jer profesionalno bavljenje bilo kojim sportom to zahteva. Što se tiče perioda za ulazak u profesionalno bavljenje sportom, smatram da je to najbolje negde oko 20. godine, sve pre toga je možda i prerano. 
photo: privatna arhiva

Da li može biti kasno u nekom periodu života početi rekreativno bavljenje sportom? 

 

  • Sportom bi trebalo da se bave svi, jer time održavamo naš psihofizički balans. Naravno, to ne podrazumeva neko suvišno iscrpljivanje, ali to bi trebalo da bude nešto što nam daje energiju i održava nas zdravima i u formi i nikad nije kasno da se počne. 

 

Kada smo kod rekreativnog treniranja, ti si licencirani trener koji vodi personalne treninge. Da li ti je napornije da nekome držiš trening ili je ipak teže kada si u ulozi onog ko trenira? 

 

  • Naravno da je napornije biti onaj koji trenira, pogotovo kada si profesionalni sportista i prolaziš kroz ekstremne napore. Što se tiče mog posla, ja zaista uživam u njemu. Izuzetno mi je zadovoljstvo držati treninge i gledati ljude kako napreduju zahvaljujući tebi i uz tebe. Taj posao mi je zadovoljstvo. 

 

Kada si imala poslednje takmičenje i kakav si rezultat postigla na njemu?

  • oslednje zvanično takmičenje na kome sam nastupala bilo je Prvenstvo Beograda u Atletskoj dvorani. Trčala sam 800m i osvojila titulu šampiona. Zauzela sam prvo mesto i ponovo uzela zlatnu medalju. Zadovoljna sam svakim svojim uspehom, ali uvek težim većim uspesima. Čim nešto osvojim okrećem svoj fokus na ono sledeće. 

 

 

Nedavno smo imali priliku da te gledamo u emisiji „Ja volim Srbiju“ koja se emituje na RTS-u gde si pokazala zavidno znanje. Kada govorimo o znanju mnogi ne znaju da ti, uz sportsku karijeru, i studiraš, i to ne baš naivan fakultet. Možeš li nam reći koliko je teško uskladiti profesionalne obaveze sa fakultetom, ali i sa privatnim životom? 

 

  • Za one koji ne znaju, ja sam i student Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu na smeru Srpski jezik i književnost. Pored sporta koji mi je velika ljubav, druga ljubav mi je srpski jezik. Upisala sam to iz ljubavi, ali je jako teško postići bilo šta drugo pored profesionalnog bavljenja sportom. Zbog toga je moje prisustvo na fakultetu jako ograničeno, ali se trudim da svaki slobodan momenat iskoristim za učenje, čitanje i što redovnije polaganje ispita. Mnogi profesori imaju razumevanja i cene to što se pored profesionalnog sporta zalažem i za obrazovanje i zahvalna sam im na tome. Biće mi drago da to izguram do kraja. 

Nažalost, vremena za privatni život imam jako malo. Pritom, profesionalni sport ne dozvoljava mnogo aktivnosti sa strane, jer je jako važno da se sva energija akumulira za treninge i takmičenja, tako da svoje vreme provodim mirno, uz partnera, porodicu, prijatelje, za razliku od svoje generacije, koja možda živi život punim plućima. Ali mi nije žao ni zbog čega, ja volim svoj život, svoje obaveze poštujem i mislim da ima vremena za sve. Jednog dana će se sve to isplatiti i zato mi nije žao. Sve ima svoje dobre i loše strane. 

 

Koliko misliš da je, pored toga što se profesionalno baviš sportom, bitno i obrazovanje uz karijeru? 

 

  • Kako vodimo računa o svom fizičkom stanju, tako moramo i o svom mentalnom i obrazovnom. Onoliko koliko se unapređujem fizički, smatram da toliko treba i duhovno i obrazovno i, naravno, želim da radim na sebi u svakom smislu. Zato mi je drago što ne odustajem od fakulteta i obrazovanja. Čak i kada diplomiram nastaviću da se usavršavam. 

 

Svakom se nekad desilo da psihički padne, bude u teškom stanju. Kako se ti nosiš sa tim situacijama? Da li si sama svoj vetar u leđa ili imaš podršku, nekog da te neko ohrabri? Koliko je uopšte važno to bodrenje samog sebe? 

 

  • To je sasvim normalno i svima se dešava da u nekom trenutku padnu, posustanu. To se dešava i velikim sportistima. Između ostalog, i meni se desilo mnogo puta, najviše kada su me sputavali zdravstveni problemi, kada sam mislila da se nalazim u ćorsokaku, da nema izlaza, tada mi je jako značila podrška meni dragih ljudi, ali ipak, koliku god podršku da imamo sa strane, negde je najbitnije da umemo sami sebe da izdignemo iznad toga, jer smo sami sebi najveći oslonac. Kada smo dovoljno jaki u glavi sve se može pregurati. 

 

Da li si nekada mislila da odustaneš od atletike ili možda da promeniš sport? 

 

  • Ne i izuzetno sam ponosna na sebe što sam prošla kroz jako velike probleme, imala sam ogromne prepreke, ali nikada, ni na momenat, nisam pomislila da odustanem i da se povučem! Jako mi je drago što sam toliko istrajna, jer je počelo sve da se isplaćuje, i tek će se isplatiti. Uvek ću svoju istrajnost navoditi kao primer kada budem htela nekog da ohrabrim i bodrim. Ja sam neko ko ide na sve ili ništa! Odabrala sam da idem na sve i nema povlačenja dok ne ostvarim svoj cilj. 

 

Obično se kod dece u mlađim danima dešava da im sport koji treniraju brzo dosadi pa sa fudbala pređu na košarku, pa na rukomet, na odbojku, da li je tebi možda u nekim trenucima padalo na pamet da promeniš sport ili, osim nerazmišljanja o odustajanju, nije bilo ni takvih ambicija? 

 

  • Za decu je normalno da eksperimentišu, da traže ono što im odgovara, nema ničeg lošeg u tome, treba sebe da pronalaze. I ja sam se pre atletike bavila nekim drugim stvarima, svirala sam klavir, bavila se manekenstvom, sportom sam se bavila samo kroz igru, ali onog trenutka kada sam zvanično počela da treniram znala sam da je to to. Uvek sam sebe zamišljala kao profesionalnu atletičarku, to je bio moj san i kada sam jednom ušla u to znala sam da više nikada neću izaći, jer sam se tu osećala potpuno ispunjeno. 

 

Šta bi rekla nekome ko je odlučio da uđe u profesionalno bavljenje nekim sportom? 

 

  • Dala bih mu nekoliko saveta. Pre svega, pre nego što uđe u sve to mora biti u potpunosti svestan koliku žrtvu profesionalno bavljenje sportom iziskuje, da je potrebna potpuna posvećenost, požrtvovanost, disciplina i istrajnost. Ukoliko je neko spreman da se toliko da u tom smislu, apsolutno vredi rizikovati i boriti se, to će se sve isplatiti. I bitno je raditi ono što voliš. Ako je to nešto što te ispunjava, nije toliko ni bitno koliki ćeš uspeh postići, bitno je da dostigneš svoj maksimum i da si ispunjen time što radiš i, prvenstveno, budeš zadovoljan samim sobom. 

 

Počela je nova godina, ali nam njen početak ne obećava mnogo. Kako si se izborila sa 2020. godinom, sa korona virusom, karantinom i ostalim teškim situacijama koje su za nama? 

 

  • Ta godina je za sve nas bila jako teška. Naučila nas je da se borimo sa nepredvidivim situacijama, svi smo izvukli neke nove lekcije, tako da se tu ne razlikujem mnogo od drugih ljudi. Najveća lekcija koju sam ja naučila je da se borim sa pritiskom, ali i koliko nametanje sebi da se nešto mora može čoveka da unazadi. Tako da sam, zahvaljujući takvoj godini, u novu godinu, a nadam se i u sve sledeće, ušla rasterećena, bez pritiska da se nešto mora. 
  1. me je ograničila po pitanju rezultata, nisam dostigla sve ono što smo planirali. Bilo je uspeha, većih i manjih, ali ono što je bitno je da sam naučila da izvlačim ono pozitivno iz svega toga. 

 

Koji su tvoji planovi za 2021. godinu sa strane karijere, ali i privatnog života? 

 

  • Kao što sam već pomenula, ne želim sebi da postavljam nikakva iščekivanja. Ono što sigurno znam je da ću davati sve od sebe. U prethodnoj godini u atletiku sam uložila mnogo više nego ranijih godina, tako da će se to sigurno odraziti na buduće rezultate. 

Koje god rezultate i uspehe da ostvarim, ukoliko to bude moj maksimum u tom trenutku, ja ću biti izuzetno zadovoljna. 

 

Na kraju, šta bi poručila mladima koji treba da odluče u kom smeru će se kretati njihov život u budućnosti? 

 

  • Za mlađe generacije imam mnoštvo saveta koji ne bi mogli stati u jedan intervju, ali svakako bih izdvojila jednu od smernica. U redu je pronalaziti sebe. Ne moraju prerano, po svaku cenu, odlučiti šta će biti. Skroz je u redu tražiti sebe, ali ono što je važno je da ostanu na pravom putu u moralnom smislu, da rade ispravne stvari, a što se tiče same profesije, to nekako dođe na svoje mesto samo od sebe, otvore se neki putevi koje nismo očekivali i sve dođe u pravom trenutku, ne onda kada mi želimo, nego onda kada treba. Najbitnije je neodustajati, ostati vredan, disciplinovan i boriti se, a pre svega, kao što sam već rekla, ostati na pravom moralnom putu. 

Photo: privatna arhiva

Autor: Vesna Đunisijević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *