Ja sam u detinjstvu i u životu bio sputavan, ali sada kada mogu da utičem na druge, savetovao bih im da se bore! Meti Kamberi za ” Novi svet”

Kultura

Dvadesetogodišnji autor knjige Grad bola, Meti Kamberi, govori o svom stavu prema književnosti, uticaju koji ima na publiku, namerama u vezi sa pisanjem, o nastavku autobiografskog romana.

A: Knjiga Grad bola smestila te je u centar medijske pažnje, da li si popularnost uživao i pre objavljivanja romana, ili je ona isključivo posledica tvoj isticanja u svetu književnosti?

  • M: Dogodilo se nakon što sam napisao knjigu i samo zahvaljujući tome. Pre izdavanja knjige istraživao sam publiku, proučavao psihologiju marketinga, trudio se da napravim reklamu, a medijsku pažnju stekao sam svojim trudom i svojom iskrenošću koja se može videti u knjizi koju sam napisao.

A: Koja je ciljana publika tvoje knjige, na šta su ti misli bile usmerene, kome si se obraćao pišući ovu knjigu?

  • M: Grad bola je knjiga koja je namenjena ljudima različitih godina. Verovao sam da će ona postati priručnik roditeljima i Biblija za decu sa ulice. Ova knjiga nije baš za decu, ali može biti za ljude od 15 do 99 godina.

A: Budući da si napisao jednan roman, a u najavi je i drugi deo, pritom si ti na svojoj Instagram stranici uz jednu fotku prokomentarisao da si dokazao svoju ozbiljnost na književnoj sceni, da li u budućnosti možemo očekivati neku novu tematiku i neka nova dela od tebe?

  • M: Ja ne smatram da sam kredibilan da budem pisac, ova knjiga predstavlja moju priču. Ona sadrži i neke fiktivne delove, koji su bili moj umetnički način prikazivanja i dočaravanja onoga što sam želeo da vizualizujem i prikažem publici. Ova knjiga je socijalna drama, predstavlja probleme sa kojima se susreću deca, a ja sam nastojao da rasvestim ljude ovom pričom, i verujem da ona terapeutski deluje na mnoge, da čitalac pri čitanju doživljava katarzu.

A: Sebe ne smatraš piscem, a da li smatraš sebe poznatom ličnošću? I da li smatraš svojim većim uspehom to što si postao poznat ili to što si dobio priliku da možda nekoga ko pročita tvoju pripovest usmeriš na pravi put?

  • M: Ovo za mene nije uspeh već odskočna daska. Prilika mi nije bila pružena nego sam je sam stvorio. Siguran sam da ću još pisati, jer pisanje za mene predstvlja slobodu. Gladan sam toga. Imam samo 20 godina, mlad sam, siguran sam da ću se baviti raznim drugim stvarima. Nisam siguran ni kako će izgledati drugi deo knjige, da li će nadmašiti prvi, kojim će putem to ići. Pišući knjigu, često sam pokušvao da se osamim, da se izolujem od ljudi, od galame, jer samo u tišini i u patnji mogu stvarati ovako nešto i na pravi način ispoljiti emocije. Nekada je veoma teško i reči nisu dovoljno jake niti verodostojne da bi opisale ono što želimo reći. One ponekad ne trpe reči, već su autentične u tišini.

A: Javnost je bila u prilici da sazna da si naučio da pišeš tek sa 12 godina. Deca u današnje vreme ne smatraju privilegijom mogućnost da idu u školu, i ne shvataju koliko je to važno. Šta ti misliš o tome?

  • M: Jednostavno volim da učim sam, sve što sam naučio, uradio sam samostalno. Promenio sam 5 osnovnih škola. Sve što me je zanimalo čitao sam i učio samoinicijativno, znanje me hrani. Deca mojih godina čitala su lektiru, a ja sam čitao ozbiljne pisce, pročitao sam mnogo knjiga.

A: To je primetno u tvom načinu izražavanja, lepo se izražavaš, koristiš lepe, književne, nesvakidašnje reči, ne samo one sa kojima se susrećemo u svakodnevnom govoru.

  • M: Da, istovremeno koristim i ulične reči, i poetično se izražavam. Pišem onako kako se osećam, tu nema filozofije. Nisam Remark, ja sam Meti Kamberi, i trudiću se da to i ostanem. Pisanje je nešto što se trenira i uči, kao što se mišići treniraju u teretani, tako se i u pisanju napreduje radom i čitanjem.

A: Kako bismo zaključili razgovor pozitivnom mišlju, šta je tvoja poruka onima koji su, poput tebe, imali teško detinjstvo, da li je to nešto što nas na neki način (u negativnom kontekstu) „obeleži“, ili treba da nas motiviše da budemo snažnija i bolja verzija sebe?

  • M: Ja sam u detinjstvu i u životu bio sputavan, ali sada kada mogu da utičem na druge, savetovao bih im da se bore. Sa svojih dvadeset godina i ja imam momente kada sam u krizi, nekada ne znam šta ću sam sa sobom, nije mi do života. Ponekad je i meni samom potreban savet. Mlad sam i tek treba da proživim mnoge nove stvari, ali ono što imam da poručim i da istaknem jeste da se trude da naprave nešto što će ostati iza njih. I pre svega, da se ne daju, da budu stameni.

 

Autor: Pavlović Anđela

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *