Isidora Građanin: Bila bih presrećna da dobijem ulogu neke istorijske ličnosti

Kultura Showbiznis

Isidoru Građanin upoznali ste kroz neke od najgledanijih domaćih filmova i serija, gledali je u ulozi Deane u tinejdžerskoj TV seriji „Moja generacija Z“, ili kao Sašku Čičanović u seriji „Junaci našeg doba“. Veruje da sreća prati hrabre, a san je jedino što joj nedostaje kada ima previše posla. Za portal „Novi svet“, Isidora otkriva pojedinosti o svojoj svakodnevici i proslavi 25. rođendana. 

Ko je Isidora van glumačke scene i filma? 

Nisam navikla da imam slobodnog vremena još od prvog razreda osnovne škole. Navikla sam na obaveze i vannastavne aktivnosti. Uvek sam nešto trenirala, išla u muzičku školu na časove klavira, učila jezike… Zato mi je i dan-danas neobično kad sam danima slobodna. Uglavnom se trudim da to vreme provedem sa prijateljima, da otputujem negde ili bar izađem do grada. Kada ne snimam, obično ujutru treniram kik boks, a posle odem na kafu sa društvom ili da se prošetam. Ponekad se desi da budem dosta umorna od tempa kojim radim kada sam na setu, pa mi bude potrebno da sedim kod kuće i gledam film ili čitam knjigu.

Kako si obeležila svoj rođendan ove godine? Još jednom, želimo ti sve najlepše!

Za rođendan sam se divno provela! Jedna od mojih najbližih prijateljica Nastasija, zajedno sa mojom porodicom, priredila mi je iznenađenje tačno u ponoć 3. februara, što me je mnogo obradovalo. Tog dana uvek imam podeljena osećanja. Ne volim što prolazi vreme brzo od jednog do drugog rodjendana, a opet obožavam da proslavljam sa svojim prijateljima i svake godine tradicionalno pravim žurku u kojoj iskreno uživam. Ove godine je bilo drugačije nego inače, morala sam manje ljudi da zovem, ali je i tako bila prelepa i divna atmosfera. Uvek sam zahvalna na tim trenucima, jer tada vidim da sam okružena divnim i dragim ljudima. 

Hvala od srca Vama i Vašoj redakciji.

Mnoge premijere i snimanja otkazani su protekle godine zbog pandemije. Kako ti vidiš oporavak sedme umetnosti od svega što je iza nas?

Srećom, u ovo vreme nastavio se trend ekspanzije proizvodnje igranog programa, pa nije ni pandemija mogla uticati da se taj trend smanji. To je jedna neverovatno srećna okolnost za sve nas koji radimo u sedmoj umetnosti i mislim da je ovo pravi trenutak za ljude iz mog posla. Iako je rađeno u izmenjenim okolnostima, sa brojnim prekidanjima zbog opasnosti od zaraze i sa izvesnim odlaganjima, ništa nije potpuno stalo. Mislim da treba ambiciozno raditi na filmskim i serijskim projektima, obrađivati teme iz naše istorije, koja je izuzetno bogata, treba unaprediti kvalitet i negovati našu kinematografiju. Smatram da je možemo ponosno predstavljati celom svetu, jer nimalo ne zaostajemo za najjačim svetskim produkcijama i imamo bogatu tematiku, velike profesionalce i talentovane ljude.

Ove godine te gledamo u negativnoj ženskoj ulozi filma Ključ, a gledaoci često vezuju glumce za uloge koje tumače. Imaš li strah da budeš negativac na filmu?

Ne! Volim da igram različite karaktere. Sumnjam da će ijedan glumac reći da voli da igra iste likove, slične njemu. Tu nema izazova. Obožavam transformacije, što fizičke, što psihičke, obožavam da igram uloge za koje moram dobro da se potrudim da ih razumem i da im opravdam delanje, da pronađem njihovu unutarnju motivaciju. U Ključu igram devojku operativca, koja sve što radi radi iz ljubavi, a tu sam pronašla vezu između mene i nje. Iako ja ne bih išla u krajnosti kao što to ona radi, bila bih spremna na mnoge lude, iracionalne odluke koje se rađaju iz ljubavi.

 

 Kako se boriš sa onim danima kada si na setu, zaokupljena poslom, a nedostaju ti prijatelji i porodica? Imaš li neki savet?

Obožavam da snimam. Radujem se tim danima i ne nedostaje mi obično ništa, jer me to ispunjava. A za druženje i prijatelje uvek nađem vremena. Nedostaje mi jedino san tih dana, ali se njega odričem nauštrb posla koji volim i druženja. Do sada sam se navikla da dobro funkcionišem i sa 5 ili 6 sati sna, nekad i manje.  

Početkom ove godine suočili smo se sa otkrivanjem seksualnog uznemiravanja i silovanja, koja su se događala u školi glume profesora Mike Aleksića. Uverili smo se da mnoge mlade glumice trpe niz neprijatnosti na putu da izgrade svoju karijeru. Da li si se ti nekada suočila sa ovakvim ili sličnim problemima? Šta bi poručila koleginicama koje su ustale i progovorile javno o svemu kroz šta su prošle?

Na moju sreću, nije mi se ništa slično desilo. Bila sam u situaciji da mi prilaze ljudi koji koriste svoj položaj i status, ali niko nije bio navalentan ili bezobrazan, što sigurno ne bih trpela. Situacija sa devojkama iz škole glume je specifična, jer su to mlade devojke i devojčice i naravno da to osuđujem, što bi svako ko je normalan uradio. 

U mom poslu, kao i svakom drugom, moraš imati stav i integritet, moraš znati kakve granice treba da postaviš i kako želiš da se neko prema tebi ophodi. Ako neko radi nešto što ti ne prija i ne odgovara, treba to da staviš do znanja i da ništa ne radiš protiv sebe. Uvek sam se mnogo trudila za sve do čega mi je stalo. Verujem da postoji pravda na svetu i da se rad isplati, sve prečice i uspesi preko noći su lažni i prolazni.

Kakve glumačke izazove priželjkuješ u budućnosti?

Volela bih da igram neku inspirativnu ulogu, da nastavim da radim kao i do sada. Priželjkujem i nadam se nekom angažmanu u pozorištu. Obožavam istoriju i stalno ističem da bih bila presrećna kada bih odigrala neku istorijsku ličnost.

Autor: Sofija Marković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *