Turbulentan život Marlona Branda

Društvo

Marlon Brando rođen je 3. aprila 1924. u Omahi. Legendarni američki glumac sa izuzetno bogatom i uspešnom karijerom dvostruki je dobitnik Oskara, a svrstava se, sa pravom, među najuticajnije glumce 20. veka.

Iako iza sebe ima pozamašan spisak uloga, ostao je najpoznatiji po legendarnim filmovima “Tramvaj zvani želja” i “Na dokovima Njujorka” koje je snimio pedesetih godina prošlog veka. Kasnije je briljirao i u “Kumu” kao Don Vito Korleone, a potom i u filmu “Apokalipsa danas”.

Rađanje mladog buntovnika

Brando je imao samo 11 godina kada su mu se roditelji razveli. Bio je bliži sa bakom nego sa majkom, i upravo je ona bila ta koja je primetila njegov talenat za glumu – Brando je od malih nogu bio vešt imitator, pa je rano razvio veštinu oponašanja ljudi koji su ga okruživali.

Njegova starija sestra, Džoselin Brando prva je pošla u glumačku karijeru, otišavši u Njujork kako bi studirala na Američkoj akademiji dramskih umetnosti. Pojavljivala se na Brodveju, u filmovima i na televiziji. To je Brandu verovatno bio dodatni podstrek da se i sam oproba u glumi.

Brando je imao burno detinjstvo. Ponavljao je jedan razred u srednjoj školi, a kasnije je i izbačen, zbog čega je sa 16 godina poslat u vojnu školu, gde se istakao u pozorištu što je imalo pozitivan odjek na profesore i kolege.

Buntovnik po rođenju, povremeno je pravio ekcese. Jednom se posvađao sa profesorom zbog čega mu je bilo zabranjeno kretanje van škole. Naravno – pokušao je da prekrši i to pravilo, pa je uhvaćen i izbačen sa poslednje godine školovanja. Nikada je nije završio. Otišao je kod sestre u Njujork i tamo se zadržao neko vreme.

Studirao je u nekoliko glumačkih škola, međutim, neprestano je bio u problemu zbog svoje loše naravi i buntovničkog ponašanja. Izgleda da je imao više sreće nego pameti pa je već 1944. godine zaigrao u jednoj manjoj predstavi na Brodveju i bio zapažen.

Stvaranje kulta “lošeg momka”

Status zvezde zaslužio je ulogom Stenlija Kovalskog u drami Tenesija Vilijamsa “Tramvaj zvani želja” iz 1947. godine koju je režirao Elia Kazan. Za tu ulogu bio je nominovan za Oskara u kategoriji najboljeg glumca, a nominacije su se nastavile i sledeće tri godine. Bio je čak pozvan u studio Warner Bros na audiciju za film “Buntovnik bez razloga” za koji je kasnije angažovan Džejms Din.

Brandov prvi nastup na filmu bio je u ulozi veterana paraplegičara u filmu “Ljudi” 1950. Kako bi se pripremio za ulogu, proveo je mesec dana u krevetu u veteranskoj bolnici.

Brando je postao heroj mlađih generacija nakon uloge Džonija Strablera, nemirnog motocikliste u filmu “Divljak”. Stvorio je imidž buntovnika za predstojeću “rokenrol” eru. Mnogi muzičari, poput Elvisa Prislija, imitirali su Brandov imidž i ponašanje. Brandova eksplozivna pojava isijavala je sirovu seksualnost što je u bioskope privlačilo žensku publiku svih godina.

Marlon Brando bio je heroj i u očima Džejmsa Dina, koji je rekao da mu je on idol te da ga kopira kao glumca i kao osobu. Brando je u svojoj autobiografiji “Songs My Mother Taught Me” tvrdio da su, kada ga je Kazan upoznao sa Dinom na setu filma “Istočno od Raja”, mlađem kolegi zasijale oči:

– Din je bio nervozan kad me upoznao i jasno mi je dao do znanja da ne samo da imitira moju glumu nego i veruje kako je to moj stil života. Rekao je da učI da svira bubnjeve i da vozi motocikl, a bilo je jasno da pokušava da unapredi svoj rad. Kad sada gledam, shvatam da nije neobično za ljude da pozajmljuju nečije obrasce sve dok ne pronađu svoje, što je on u to vreme i radio – zapisao je Brando o svom mladom kolegi.

Način života koji je uključivao motocikle, kožne jakne, džins i generalno buntovničko ponašanje, zahvaljujući Brandu inspirisao je generacije i generacije mladih. Prodaja motocikala i opreme za njih, kožnih jakni, džinsa, čizama i majica naglo je porasla širom zemlje.

Pod Kazanovom redateljskom palicom i ansamblom glumaca oko sebe, Brando je konačno dobio Oskara za ulogu Terija Maloja u filmu “Na dokovima Njujorka”.

Šezdesetih godina okušao se i kao režiser u filmu “Jednooki Džek”. I taman je upao u “kolotečinu” nakon nekoliko prosečnih uloga, kada je 1972. zaigrao u “Kumu”. Iako je malo falilo da ne dobije tu ulogu zbog svoje preke naravi i temperamenta, Brando je osvojio Oskara za svoju izvedbu. Odbio je da ga primi u znak protesta prema tretmanu koji imaju Indijanci u filmskoj inustriji poslavši na dodelu Sašin Litlfedr, mladu glumicu i aktivistkinju pokreta za prava američkih starosedelaca.

Glumac je nakon toga pružio jednu od svojih najboljih izvedbi u filmu Bernarda Bertolučija, “Poslednji tango u Parizu”. I za tu ulogu dobio je nominaciju za Oskara, uprkos brojnim kontroverzama koje su ga pratile.

Dobio je honorar od milion dolara za ulogu pukovnika Kurca u “Apokalipsi danas”. Većinu dijaloga je improvizovao tokom snimanja, jer se za ulogu nije pripremio kako treba, a pritom se i mnogo ugojio, pa su bili prinuđeni da snimaju “u senci”.

I za film “Supermen” pravio je brojne probleme, raspravljao se oko uslova i honorara pa je čak u jednom momentu zabranio da se prikazuju scene sa njegovim likom… Brandova ćudljivost postajala je sve nepodnošljivija i to su svi znali.

U penziju je otišao 1980. godine ali je povremeno glumio u još nekoliko filmova. Tako mu je poslednja uloga bila u filmu “Ko je kome smestio” iz 2001. godine, u kome je igrao sa svojim velikim prijateljem Robertom De Nirom.

Brando je umro u dubokoj starosti 1. jula 2004. Imao je 80 godina. Bolovao je od dijabetesa, a neposredno pred smrt mu je dijagnostikovan i kancer. Kremiran je, a njegov pepeo je rasut na dva mesta – na Tahitiju i u Dolini smrti.

Izvor: Istorijiski zabavnik

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *