“Moje ime je Meri Elen Vilson. Ne znam koliko imam godina. Mama me bičuje I tuče skoro svaki dan. Nikad me nije poljubila. Nije mi dozvoljeno da se igram sa drugom decom i ne usuđujem se ni sa kim da razgovaram, jer da pokušam, sigurno bih dobila batine. Kad god mama izlazi, ona me zaključa u spavaću sobu. Nikad nisam bila napolju…”
Bez sumnje, ove ili neke slične strašne reči širom sveta do sada je izgovorilo nebrojeno zlostavljane dece. Tj. ako bi njihov slučaj stigao do medija. Možemo samo nagađati koliko ostaje zauvek neprijavljeno i nepoznato polociji. Prema globalnim podacima, u svetu čak petoro dece dnevno umre od direktnih posledica zlostavljanja.
Pre samo jednog veka, u svetu nisu postojali zakoni koji bi štitili decu od fizičkog zlostavljanja. Bolne kazne bile su deo tzv. “vaspitnih metoda” i samim tim jedini način rešavanja neposlušnosti.
No, one se često nisu svodile samo na “udaranje po guzi”. Slučajevi doslovnog premlaćivanja mališana bili su svakodnevni. Roditelji su ove metode praktikovali slobodno, ne brinući se za to da bi i sami mogli biti kažnjeni.
Slučaj koji je promenio sve, bio je onaj sa Meri Elen Vilson iz 1874. Njegovi šokantni detalji pokrenuli su stvaranje pravnih normi koje će kasnije štititi decu širom sveta, piše portal Vintage news.
Sudbina koja je promenila sve
Mari Elen je rođena 1864. u siromašnoj porodici u Njujorku. Kada je njen otac umro, majka je pokušavala da othrani ćerku radeći brojne poslove sve do trenutka kada je shvatila da više neće moći da je izdržava.
Devojčica je dodeljena domu za nezbrinutu decu po imenu “Meri Skor”. Ovo je bilo samo privremeno rešenje, pa je Meri Elen kada je napunila dve godine, završila je u Gradskom sirotištu koje je, nešto kasnije, dodelilo starateljstvo paru po imenu Tomas i Meri MekKormak.
Kako se posle ispostavilo, par je dobio trajno starateljstvo zahvaljujući krivotvorenim dokumenatima. Sirotište je zahtevalo godišnje izveštaje o stanju deteta, ali MekKormakovi su bili nemarni po tom pitanju.
Ubrzo nakon što su dobili starateljstvo, Tomas je preminuo, Meri se preudala, a zatim preselila u stan koji se nalazio u ulici 41. Vest. Bilo je to mesto gde je za malu Meri počeo svakodnevni horor, ali i mesto gde će se strašna priča napokon razotkriti.
Komšije su prve posumnjale da se nešto neobično događa, kao i da se staratelji ne odnose prema detetu kako bi trebalo. Komšinica, gospođa Konoli, zatražila je pomoć od lokalne crkvene radnice i istaknute članice zajednice, Ete Angel Viler, da proveri stanje u porodici.
Eta i gospođa Konoli uspele su da dobiju ključeve od stana u kome je bila zarobljena mala Meri tako što su prevarile domara. Ono što su zatekle unutra nije se moglo rečima opisati…
Užas nad užasima
– Bila je neobično sitna, puno sitnija nego što bi dete njenih godina trebalo da bude. Izgledala je kao da ima pet, a ne devet godina. Bila je u gomili posuđa sa stolicom ispod sebe i ribala je tiganje i činije kada smo ušle. Činija koju je dizala bila je bukvalno njene težine – ispričale su komšije.
U uglu prostorije je preteći stajao bič sa zaobljenim kožnim završetkom. Crveni ožiljci na rukama i nogama sirotog deteta, govorili su o tome da se često koristio.
– Najtužniji deo cele priče bio je izraz njenog lica. Izraz koji je otkrivao jad i očaj, lice nevoljenog deteta koje u svom životu nije proživelo ništa lepo – svedočila je Eta u sudnici.
Gospođa Viler je dodala kako je dete bilo očigledno teško zlostavljano, neuhranjeno i zanemareno. Žene su odmah poželele da je izvedu iz stana, ali Meri nije imala nijednu cipelu, iako je napolju bio zimski dan.
Eta je otišla u policiju. Šokirala se kada su joj tamo rekli da mora doneti dokaze zlostavljanja. Očigledno, svedoci Merinih ožiljaka i modrica nisu bili dovoljni.
Eta je bila odlučna u nameri da pomogne Meri Elen, pa je zatražila pomoć od advokata Henrija Berga. On je uspeo da nađe nove staratelje za Meri u toku suđenja njenim mučiteljima.
Svedočenje koje ledi krv u žilama
Kad je sela na klupu za svedoke, onako mršava i krhka, Meri Elen progovorila je tihim i tužnim dečjim glasom. Bilo je to svedočenje koje će svi koji su ga čuli pamtiti večno!
– Moja majka i otac su mrtvi. Ne znam koliko imam godina, nemam nikakvih sećanja na vreme pre nego sam živela sa MekKormakovima. Bič je uvek ostavljao plavi i crni trag na mojoj kožI. I sada imam te crne i plave tragove na glavi gde ih je mama napravila i posekotinu na levoj strani čela koja je od makaza. Udarila me je makazama i posekla. Ne sećam se da me je iko ikada poljubio. Mama me nikad nije stavila u krilo i pomazila. Ne znam zašto me je bičevala, mama mi nikad ništa ne bi rekla pre nego me je kažnjavala. Ne želim da se vratim kod meme jer me jako tuče i to me jako boli – ispričala je devojčica.
Njena starateljka, gospođa MekKormak, osuđena je na zatvorsku kaznu od jedne godine.
Priča je dobila srećan završetak, jer je upravo Eta Viler postala Merina nova starateljka. Ona se trudila da joj nadoknaditi svu ljubav i dobrotu koju nikada pre toga nije dobila.
Sudska presuda gospođi MekKormak postala je revolucionarna prekretnica. Iste godine, promenjen je zakon, a osnovano je i “Društvo za zaštitu dece od nasilja”.
Što se Meri tiče, ona se potpuno oporavila i živela je dug i ispunjen život. Udala se i imala svoju decu, a i usvojila je jednu devojčicu. Svoju ćerku je nazvala Eta, po ženi koja ju je spasla i prvoj osobi koja joj je pokazala ljubav i naklonost.
Umrla je 1956. u 92 godini života.
