Biljana Obradović je ime koje je svima poznato. Rođena je 1977. godine. Proslavila se kao jedna od naših najpoznatijih manekenki, ali i najuspešnijih novinarki i voditeljki. Pored toga što ima svoju autorsku emisiju „Biljana za Vas“, ona je danas PR fudbalskog kluba „Partizan“.
Odlučili smo da obavimo intervju sa Biljanom Obradović i saznamo nešto više o ovoj profesiji, kao i o tome sa čime se sve žene susreću u poslu koji tradicionalno „pripada muškarcima“.
Kada ste počeli da se bavite novinarstvom i možete li nam reći nešto više o iskustvima koje ste imali kao, sada već jako uspešna, novinarka?
„98. godine sam počela da radim na televiziji „Pink“, vodila sam kultnu emisiju „City“. Tada sam već nekoliko godina studirala novinarstvo na Fakultetu političkih nauka. Emisija je 10 godina bila jako popularna,intervjuisali smo najveće zvezde u regionu. Bez obzira na tu popularnost, nikada za sebe nisam pomislila da sam zvezda. Kasnije sam intervjuisala preko 700 svetski poznatih ličnosti, u koje spadaju: Vudi Alen, Ben Aflek, Anđelina Džoli, Nikol Kidman, Harison Ford, Vin Dizel… Poslednji intervjui koje sam radila su za „Svet iz doba jure“ – pre dva meseca i Džej Elis za „Top Gan – Maverik“. Ipak važno je reći da sam, i pored toga, uvek stajala čvrsto s obe noge na zemlji.
Kako ste postali PR?
Nekoliko godina nakon početka emisije „City“ počela sam da radim kao PR za najprestižnije takmičenje u Srbiji. To je bilo takmičenje „Elite model look“. Ovo takmičenje je poznato i po tome što su tada otkrivene Nataša Vojinović, Simona Andrejić i mnoge druge devojke. „Elite“ agencija je bila poznata jer je njen vlasnik bio Džon Kazablankas. Tada nisam radila klasičan PR – u smislu da pišem tekstove, saopštenja i intervjue. Više sam radila PR kroz medije. Dakle, sve ono što je trebalo da se plasira na medijskoj sceni za „Elite model look“ – to sam ja radila. Osim toga, povremeno sam radila i PR nekim javnim ličnostima.
- godine sam napustila televiziju „Pink“. Tada sam počela da radim svoju emisiju „Biljana za Vas“ i da sarađujem sa kompanijom „Zepter International“ i onda sam počela i njima da radim određenu vrstu PR-a kroz svoje emisije.
U periodu od „98. godine do 2013. – kada sam počela da radim u „Partizanu“, radila sam mnoge svetske intervjue i pisala novinske članke i reportaže za, tada, prestižne dnevne novine „Press“ i za magazin „Hello“. Za magazin „Hello Srbija“ pišem, inače, proteklih 10 do 12 godina. Razvijala sam se kao novinar. Kroz moju emisiju „Biljana za Vas“ i kroz moju profesiju stalno sam pisala tekstove. Svo ovo znanje koje sam stekla mi je pomoglo kada sam došla u „Partizan“.
Kako su izgledali vaši počeci kao PR-a „Partizana“?
U „Partizan“ sam došla sasvim slučajno. Od malena navijam za ovaj klub. Otac me je vodio je vodio na stadion, tada sam gledala pokojnog Mancea.
Osim toga, o fudbalskom klubu „Partizan“ sam radila mnogobrojne reportaže još u emisiji „City“. Sagovornici su mi bili bivši trener Aleksandar Stanojević, Savo Milošević, Bata Mirković, Igor Dulja i mnogi drugi. Uvek sam bila pozivana, kao javna ličnost, na njihova dešavanja, proslave titula i promociju kalendara.
Spletom okolnosti, nakon jedne reportaže koju sam uradila o tome kako izveštavaju novinari „Partizana“ i „Crvene Zvezde“ pred večiti derbi, na jednoj promociji kalendara i jesenje titule, došlo je do kontakta sa bivšom direktorkom marketinga „Partizana“. To je bilo na predlog Aleksandra Joksića koji je znao kakve sam svetske intervjue radila. U to vreme sam dosta putovala. Nakon nekoliko meseci sam pozvana da radim jednu reportažu iz Turske: tu sam volonterski pomagala svojim idejama i pisanjem tekstova.
Dakle, prvih osam meseci u „Partizanu“ nisam bila zaposlena. Jednostavno sam htela da pomognem. U to vreme nisu imali veliki budžet za marketing. Pomagala sam svojim idejama i kontaktima. Te godine smo osvojili i titulu. Tada je trener bio Vuk Rašović.
Onda ja odlazim u Kan – gde sam svake godine bila po nekoliko meseci. Međutim, iz kluba su me pozvali da odradim jednu konferenciju za štampu kao konferesije. Pristala sam. Od tada, pa do danas sam u „Partizanu“.
Kakvo je vaše iskustvo, kao žene, u profesiji kojom se tradicionalno bavi više muškaraca?
Mislim da generalno žene u Srbiji, mnogo godina unazad, imaju problem da, ukoliko su prijatnog izgleda, a nalaze se na određenim funkcijama; za njih se po default-u smatra da ništa ne znaju. Čim sam došla u „Partizan“ bila sam okarakterisana kao neko ko je došao sa „Pinka“ u pežorativnom smislu. To mi je, zaista, bilo jako smešno zato što se vrlo dobro zna kakav sam ja novinar, sa kim sam sarađivala i koliko sam profesionalna. Ono što često ističem jeste da nije bitno čime se baviš već koliko nešto dobro radiš. Znači da je bitno da si dobar u svojoj profesiji bila kasirka ili bila pilot. Ljudi i dan danas, kada misle da će me uvrediti, kažu:“Ma šta zna ona sa „Pinka“!“ Ja sam u stvari jako ponosna što sam ponikla na „Pinku“ zato što smatram da je emisija „City“ kultna. Ekipa sa kojom sam radila je pokazala kakva smo mi generacija novinara.
Prvih godinu dana, imala sam razna komešanja kolega jer se smatra da su muškarci bolji u sportu, da su više za fudbal i da ženama nije mesto u fudbalu. To je jako smešno jer sam ja prošla više sportskih takmičenja od svih sportskih novinara zajedno. „98. godine sam bila na Roland Gaross-u kad sam radila intervju sa Venus Vilijams i Huan Karlos Fererom. 2002.godine sam bila u Indijanapolisu i pravila reprtažu sa Svetskog prvenstva u košarci. Takođe, bila sam i u Japanu na Svetskom prvenstvu u košarci. Bila sam i u Madridu na Evropskom prvenstvu u košarci. Radila sam i reportažu o „Real Madridu“. Pratila sam „Partizan“ u Ligi šampiona. Nakon toga sam i vozila Formulu 1- jedina sam žena koja je i dan danas vozila Formulu 1. Dakle, moje novinarsko iskustvo je takvo da malo ko od novinara iz bilo koje redakcije danas mogu uopšte da mi priđu. Vremenom su svi shvatili kakav sam profesionalac i da ja ne marim za zlurade komentare.
Posao PR-a mora da je jako zahtevan: kakvo je vaše mišljenje o tome i imate li neki savet za mlade devojke koje žele da se bave tim poslom?
Ono što mi je rečeno na početku, što ja prosto nisam mogla da shvatim, jeste da samo !% PR-a je ono što je javno; sve ostalo se dešava iza kulisa. Meni je bilo neverovatno to sa čime se suočavaju neke mlade devojčice koje danas dolaze. I to je zaista tako. Konferencije za štampu su 0,000001% onoga što se radi u klubu. U našem narodu se dosta greši kada se PR poistovećuje sa marketingom – to nije isto. Ipak susreću se tamo gde marketinške aktivnosti treba da se sprovedu. Važno je reći da mnoge stvari spolja izgledaju drugačije nego iznutra. Iznutra, nažalost, moraju se pratiti rezlutati i znati kada se puštaju određene informacije a kada ne. To je jedan posao u kome nema radnog vremena, koji se radi 0-24. U januaru će biti 10 godina kako sam u „Partizanu“ – od toga sam samo prošle godine bila na odmoru 6 dana.
Iskreno, kada sam počela da radim u klubu, našla sam se u čudu. Tada sam već imala 35 godina, non stop sam putovala po svetu i radila najveće svetske intervjue. Svet fudbala je jako haotičan svet. Ipak, izborila sam se. Uvek sam znala kakav sam profesionalac i nikada se ničega u životu nisam plašila.
Ljudi greše kada misle da PR mora da zna taktiku na terenu. PR ne treba da zna taktiku na terenu, već da napiše dobar novinsk članak, tekst, radi dobar intervju i da je u svakom trenutku dobar u komunikaciji sa medijima. Mora da zna kada i šta treba ili ne treba da plasira.
Da li ste nekad imali problem sa negativnim komentarima?
Nažalost, dosta ima digitalnog nasilja na društvenim mrežama. To svakodnevno trpim. Nekada, kada se iznerviram – odgovorim. Ipak vidim da su to uglavnom neobrazovani ljudi ili su prosto neostvareni u svom životu i misle da bi oni nešto bolje uradili od nas.
Ljudi često polaze od sebe – šta bi oni radili i kako bi se oni ponašali da su na mom mestu. Neki nisu ni informisani ko sam ja. Često čujem komentare:“Boli te uvo, samo putuješ po svetu na račun kluba.“ To je smešno. Ja sam proputovala čitav svet pre „Partizana“. Mnoge svetske intervjue sam odbila u poslednjih 10 godina jer padaju u isti dan kada igramo evropska takmičenja. Ljudi ne znaju da kada putujemo sa ekipom mi ne vidimo ništa – uđemo u hotel, imamo: ručak, trening, odmor i to je to.
Uvek kažem: biti u klubu i funkcionisati u klubu je sasvim drugačije od toga da se bude napolju. Neke stvari ne mogu da se urade. Za neke stvari se mora čekati trenutak. Ipak ljudi ne znaju to. Ovo je zemlja u kojoj su svi selektori; u kojoj ljudi najbolje znaju, ne samo fudbal, nego i kada treba da se vakcinišemo i mnoge druge stvari.
Tačno je da nekada nije prijatno, ali prosto sam navikla. Oni koji su maliciozni će uvek pronaći razlog da mrze bez obzira na to kojom se profesijom bavite.
Da li imate podršku navijača?
Mislim da apsolutno imam svaku vrstu poštovanja. Zna se, ko hoće da zna, ko je Biljana Obradović. Za moje ime se vezuje profesionalizam.
Biljana Obradović je inspiracija za mnoge mlade devojke. Svojim ostvarenjima ruši predrasude sa kojima se žene na našim prostorima suočavaju. Svojom upornošću i profesionalizmom dokazala je da se žena itekako može ostvariti u poslovima u kojima su godinama muškarci bili zastupljeniji – jer kako sama kaže „nije bitno čime se baviš, već koliko nešto dobro radiš“.
Autor: Jelena Miladinović
