Spaljeni domovi, opljačkana imovina i uništene pravoslavne crkve samo su deo onoga što se zaista dogodilo 4. avgusta 1995. godine. O ovom događaju postoje razna svedočenja, međutim glavni učinioci genocida nad srpskim narodom sa prostora tadašnje Republike Srpske Krajine, i dalje se drže pod velom tajni. Da li se njihova imena zaista ne znaju ili se samo vešto kriju od očiju javnosti, ne odgovarajući time za učinjene zločine, i dalje nismo sigurni. Jedina stvar koja je sigurna jeste da je posledice ove vojne operacije u trajanju od 4. do 7. avgusta 1995. godine snosilo preko 250.000 ljudi srpske nacionalnosti a potraga za nestalim licima i dalje traje. Nemoguće je okrenuti glavu pred ovim zločinom nad civilima, nemoguće je zaboraviti i iako je hrišćanski, nemoguće je oprostiti
General Milisav Sekulić u svojoj knjizi „Knin je pao u Beogradu“, iznosi informacije iz prve ruke. Naime, on navodi da je izvršilac i inspirator ovog događaja Tuđmanova drzava Hrvatska koju su stvorili svetski moćnici, rušeći legalnu drzavu SFRJ. “Franjo Tuđman je za cilj imao stvoriti Hrvatsku bez Srba i dobro je znao kako će to postići“, rekao je Sekulić. On dodaje da se tadašnji hrvatski predsednik oslanjao na svetske moćnike radi zaštite za ono što je činio da Srbe jednom za svagda progna sa prostora Hrvatske.
U svom gostovanju za Balkan info, ovaj penzionisani general uz evidentno razočarenje kaze da su UNPROFOR i sve nevladine organizacije zauzele stranu Hrvatske i Slovenije( dok je još bila u igri). Na pitanje koliko je vojnika bilo na snazi, Milisav odgovara : “ Kada je počela “Oluja“ srpskih vojnika na položaju bilo je 26.000 a nas glavni štab je cenio da smo napadnuti sa 175.000 hrvatskih vojnika. Međutim, kada sam bio u Hagu i kada su mi bila dostupna sva dokumenta, našao sam dokumenat iz Zagreba. Zagreb je dao podatke da je napao sa 205.000 vojnika zapadni deo.“
Zašto izdvajamo baš ove brojke? Izdvajamo ih jer su one samo jedan od primera podeljenih priča. Evidentno je da se podaci razlikuju, istine se sakrivaju, a pravda? Šta je uopšte pravda i ima li je?
Za ovaj zločin, bilo je suđeno hrvatskim generalima Gotovini, Čermaku i Makraču 2011. godine u Hagu, međutim godinu dana kasnije, donesena je presuda kojom se oni oslobađaju svake krivice i bivaju pušteni na slobodu. Nastavimo dalje.
Republika Hrvatska 4. avgust proslavlja kao “ Dan oslobođenja“, dok se srpski narod priseća svojih žrtava, gubitka domova, članova porodice i terora kroz koji su prolazili, nikome krivi, nikome duzni. Ili su ipak krivi što su rođeni kao Srbi?
Poznato nam je da se kroz istoriju srpski narod gazio, nije “Oluja“ jedini događaj u kome su Hrvati vršili linč nad Srbima, podsetimo se operacije “Bljesak“ svega par meseci pre. Jasenovac se takođe ne pamti, kao da se logor u kome su prvenstveno slata deca srpske nacionalnosti, zaboravlja preko noći. Zločini bez kazne na koje ćuti Evropa, ćuti i svet, a mi jecamo.
Do sada smo shvatili da se Evropska Unija neće izjasniti po pitanju “Oluje“, i da se neće preduzeti odgovarajuće akcije. Saradnja sa Haškim tribunalom i usvajanje manjinskih prava njihov je odgovor na ovaj ratnički zločin. Republika Hrvatska je zvanični status članice EU dobila 2004. godine, a da li će se srpski narod koji zivi na njenim prostorima sloziti oko ravnopravnosti o kojoj se na sav glas priča? Da li je zivot zaista vraćen u normalnu nakon čistke koja se dogodila krajem prošlog veka?
Prenosimo vam tekst sa letka koji je kruzio Kninom 18. novembra 1997. iz arhive Milisava Sekulića. Na njemu je pisalo sledeće:
Srbi četnici! Tačno je 5 do 12, još samo malo do meseca siječnja. Prvog prosinca vas stavljamo u rezervat. Volimo lov na divljač, naročito kada je bradata. Zadnja prigoda, dobro razmislite. Ubijaćemo tiho, polako, a ne nezno. Počinjemo! Dug je dug, za dom sprem.
Od “Oluje“ je prošlo 27 godina a mržnja i netrpeljivost ne jenjavaju. Uzmimo za primer gimnaziju u Vukovaru, koja je dvojezična. Po poveljama Ujedinjenih nacija o zaštiti dece, znamo da je zabranjena bilo kakva politizacija u školama. Međutim, budući hrvatski intelektualci ne ustručavaju se da na klupama ili zidovima škole koju dele sa svojim srpskim vršnjacima napišu preteće poruke poput: “Ubij Srbina“, ili da crtaju veliko slovo “U“. Iako bi trebalo da deca međusobno izgrađuju kvalitetne odnose, bez obzira na versku I nacionalnu pripadnost, to nije slučaj, a kako i da bude kada su Srbi u hrvatskim istorijskim udžbenicima okarakterisani agresorima. Lokalnim vlastima i upravnim organima ova situacija evidentno odgovara, jer se po tom pitanju ništa ne preduzima. Vukovarska gimnazija je samo jedan u nizu primera “poštovanja“ ravnopravnosti manjina a spisak je nažalost poduži.
I za kraj je nemoguće ne spomenuti vest koja se nedavno proširila javnošću. Naime, priča se da će na hrvatskoj evrokovanici biti lik Nikole Tesle, čoveka rođenog na prostorima današnje Hrvatske, čija je porodica svirepo ubijena od strane ustaša u Drugom svetskom ratu, zbog srpskog porekla. Ova vest izazvala je brojne negativne reakcije, međutim, kako Srbija nije članica EU, ona nema prava na komenatarisanje odluka koje donosi hrvatska vlast.
Kako godine odmiču, shvatamo da pomak nije primetan, a pravda verovatno nikada neće biti zadovoljena. Moramo se pripremiti na to da će svet jednog dana u potpunosti zaboraviti sve zločine učinjene nad srpskim narodom, ali to ne znači da ćemo ih zaboraviti i mi . Zemlja Srbina pamtiće krv koja je, umesto kiše, kvasila zemlju, ne samo 4. avgusta 95′, već i godinama pre toga.
Autor: Aleksandra Ludoški
