Zašto smo vodili rat protiv Bugara 1885?

Društvo

Svaki događaj treba sagledati iz više uglova kako bi se stekla slika o njemu. Kralj Milan je u ujedinjenju Bugarske i Istočne Rumelije (18. septembra 1885. godine) video remećenje ravnoteže na Balkanu i porast njihovih apetita. Uskoro će baciti oko i na Makedoniju, jer će ujedinjenjem postati jači od Srbije, mislio je kralj.

Strah od sanstefanske Velike Bugarske bio je još uvek prisutan i jak. Takođe, odluke Berlinskog kongresa su ovim bile prekršene.

Objava rata Bugarskoj 14. novembra 1885. godine izazvala je različite reakcije u samoj Srbiji. Mnogima nije bilo jasno zašto ratujemo sa Bugarima. Dok su jedni govorili da ne treba da ulazimo u rat “s’ našom rođenom braćom, s’ Bugarima”, na primer, zagovornik rata pukovnik Svetozar Magdalenić govorio je: “Mi i Bugari braća? Ima li veće ironije od toga? Od kako smo mi smo se uvek gledali samo preko puške”.

Deo naroda nije u bugarskom ujedinjenju video opasnost po Srbiju, a po beogradskoj čaršiji se govorilo o ovom sukobu sa neodobravanjem jer “to (ujedinjenje) želimo i mi sutra”.

I bi rat…

Kao uzrok poraza pored, mnogima nejasnog cilja, navode se i nespremnost vojske u kojoj je u toku bila reorganizacija i najviše oslanjanje na prvi poziv u operacijama. Kralj Milan plašio se drugopozivaca među kojima je bilo dosta ljudi naklonjenih Karađorđevićima i radikalima kojima je trebalo dati oružje u ruke.

Još jedan pogrešan potez bila je loša pretpostavka da vojska iz Istočne Rumelije neće biti upotrebljena za odbranu, kao i stalno odlaganje napada na Bugarsku. Od mobilizacije do napada prošlo je skoro dva meseca jer je kralj čekao da od velikih sila dobije kompenzaciju zbog ujedinjenja Bugara. U rat se ušlo i sa nedovoljno municije što je obelodanjeno tek kod Slivnice.

Kod Slivnice je pretrpljen poraz. U trenutku borbi na Neškovom visu kada Bugari nameravaju da krenu na Pirot, Vrhovna komanda javlja komandantu Nišavske vojske “da se municija štedi jer je nema”.

Nakon poziva velikih sila na primirje Srbija je izgubila čak i Pirot, ali je intervencija Austrougarske spasla Milana daljih neprilika i naterala Bugare na mir.

“Za sve sam ja kriv!”

Tih dana kralj Milan bio je rastrojen. Napustio je bojište i ostavio vojsku bez komande. Donosio je mnogo nelogičnih i nejasnih odluka, izdavao je naređenja bez znanja Vrhovne komande što je izazivalo dodatnu konfuziju u vojsci. Operacije su vođene „naslepo“ jer tačne karte Bugarske nije bilo, a i obaveštajne službe su zakazale.

“Uzrok je našoj nevolji onaj možda, za kog niko danas ne kaže, da je on kriv”, govorilo se.

Međutim, kralj Milan priznavao je da je kriv. Doduše, ne uvek i svuda, ali u pismu kraljici Nataliji 19. novembra 1885. godine piše: “Sve posledice moje nesreće, moga poraza ja primam lično na sebe”.

Dopisniku “Winer Allgemeine zeitung-a” srpski vladar je rekao: “Mi smo počinili više pogrešaka, ali ja sam kriv za sve te greške, i ja ih na sebe primam pred istorijom“.

A posle?

Mir Srbije i Bugarske je potpisan 3. marta 1886. godine u Bukureštu. Austrougarska nije dopustila da Srbija ispašta zbog ovog neuspeha i uspostavljeno je predratno stanje.

Ipak, na osnovu ovog poraza ne treba ocenjivati celokupnu vladavinu kralja Milana Obrenovića. On je nakon abdikacije, 1897. godine postao komandant aktivne vojske gde se pokazao kao dobar organizator.

Na kraju 19. veka borbena gotovost, red u srpskoj vojsci i opremljenost bili su na boljem nivou. Uvedeni su vojni manevri, izrađeni ratni planovi za eventualne ratove sa Turcima i Bugarima, a izvršena je i modernizacija vojske.

Iz kasnijih ratova vidimo da su izvučene pouke i da je uklonjeno dosta nedostataka koji su uticali na poraz kod Slivnice.

Izvor: Istorijski zabavnik

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *