Starije generacije u nasoj zemlji pamte doba socijalizma. Ovaj sistem zasnivao se na ideji drzavne svojine u kojoj bi dobra za pojedince bila jednako raspodeljena. Iako socijalizam ima svoje pozitivne i negativne strane, njegova osnovna zamisao bila je klasna jednakost.
Nasa zemlja je pocetkom veka dozivela tranziciju iz socijalizma u kapitalizam sto je pojacalo razlike medju klasama. Dogodila se privatizacija nekada drzavnih firmi. U ovom sistemu ne postoji podela dobara, vec pojedinci zaradjuju za sebe. Radnici su manje zasticeni nego nekada. Poslodavci od radnika ocekuju mnogo vecu posvecenost radu. Ukoliko se ne vodi racuna i zakoni se ne primenjuju pravilno dolazi do eksploatacije radnika koji su spremni da rade vise sati za manje novca kako bi zadrzali radno mesto. Vazno je da zaposleni znaju svoja prava, ali i tada su ugrozeni.
Sve je veci jaz izmedju bogatih i siromasnih u zemlji. Kapitalizam pociva na jeftinoj radnoj snazi koju je vazno obezbediti. Zato se uslovi za mnoga radna mesta povecavaju pa je za vecinu poslova potrebna diploma fakulteta. Medjutim, tu ulazimo u zacarani krug jer, sa povecanjem siromasnog i socijalno ugrozenog broja stanovnistva, sve je teze priustiti studiranje koje postaje skuplje. Priznati su privatni fakulteti koji nisu dostupni svima, a rastu i skolarine na drzavnim fakultetimna kao i troskovi stanovanja i zivota za studente iz provincije. „Gladni student“ postala je ustaljena fraza u nasem narodu jos od perioda sankcija iz devedesetih godina.
U kapitalizmu se pojavljuje i porast kozumerizma. Svakodnevno nam se plasiraju novi proizvodi za poboljsanje standarda zivota koji upotrebom velikom broja stanovnistva postaju neophodni. Mladi ljudi ocekuju od roditelja da im se priusti sve ono sto imaju vrsnjaci.
Uzmimo za primer mobilne telefone. Od prijatelja u dvadesetim godinama cesto cujemo sale da im je mobilni telefon postao deo tela. Danas su nam ovi uredjaji neophodni. Ipak, sa pojavom novih aplikacija, telefoni su sve kratkotrajniji i potrebno ih je stalno menjati za nove modele. Kada sam ja bila srednjoskolka, ovi uredjaji su oznacavali i status ucenika i njihove porodice. Kao i danas, svako dete nije moglo imati najnoviji model. Roditelji bi mesecima stedeli kako bi nam to priustili. Deca su jako pogodjena jer nisu u stanju da razumeju sistem u kome zivimo. Nepravda se oseti na skolskim hodnicima i u ucionicama.
Zene u kapitalizmu su posebno ugrozene. Ni jedan muskarac na razgovoru za posao nije upitan da li planira porodicu. Zenama je, i pored zakona koji zabranjuju diskriminaciju, teze da se zaposle u istoj struci kao njihove kolege. Ukoliko je zena samohrana majka, pod porastom kozumerizma joj je potrebno vise novca koji ne moze da zaradi, pa nekada radi dva ili vise posla. Statisticki zene koje ranije dobiju decu budu manje obrazovane i samim tim zaradjuju manje. Takodje, porodice sa vise dece neretko su socijalno ugrozene. Roditelji su prinudjeni da vise rade, a nekad i onemoguceni da do kraja finansiraju skolovanje svoje dece. U takvoj situaciji deca odustaju od skolovanja ili rade tokom studija. Na ovaj nacin stvara se jeftina radna snaga.
Trenutno, jedina alternativa kapitalizmu jeste socijalizam koji se u proslosti pokazao kao bezuspesan. Ipak, postavlja se pitanje da li pojedinac treba da sluzi sistemu ili je sistem stvoren da sluzi pojedincu?
Autor: Jelena Miladinović
