Kralj Pir je šest godina protraćio na ratove protiv Rimljana i postradao je u svojim poduhvatima, ali je u tim porazima očuvao svoj nesalomivi i junački duh. Smatralo se da je ratnim iskustvom, osobnom snagom i smelošću nadaleko prvi među kraljevima svoga doba. Ono što je on stekao delima gubio je zbog varavih nada jer, žudeći za onim što nije imao, ništa od onoga što je imao nije uspeo urediti kako treba. Kako nije imao novca tražio je rat kojim će hraniti vojsku. Pa kada su mu se pridružili neki Gali, on krenu na Antigona, sina Demetrijeva, u Makedoniju da pleni i pljačka. Kad je osvojio mnoge gradove i kada je oko dve hiljade vojnika prešlo njemu, ponadao se i nečemu većem. Krenuo je na Antigona i uspeo ga je vojnički poraziti, pa je on bežeći sa malim brojem konjanika uspeo zadržati u vlasti samo neke od primorskih gradova. Posle bitke osvajao je gradove i ostavio je posadu Gala koji su se borili u njegovoj vojsci. Gali su raskopavali grobove pokopanih kraljeva razgrabivši blago a kosti su iz obesti razbacivali. Pir je to lako podneo da li zbog sprečenosti drugim poslom ili iz straha, pa nije kaznio varvare. Zato je među Makedoncima došao na loš glas. Još mu se položaj nije učvrtstio, a njegove su misli letele prema drugim zemljama. Zato se na poziv Spartanca Kleonima da pođe na Lakedemon rado odazvao. Odmah čim je stigao u Lakoniju, stade pleniti i pljačkati. Spartanski su se poslanici požalili da ratuje protiv njih bez objave rata a on je odgovorio: “ Pa i ta vas Spartance znamo da drugima ne kazujete unapred šta nameravate činiti! “ Nato mu je jedan od prisutnih po imenu Mandroklida odgovorio: “ Ako si bog, ništa nam se loše neće dogoditi; ako pak čovek, naći će se drugi od tebe jači. “
Posle toga nastavio je pohod na Lakedemon. Ali Lakedemonjani su se branili žarom i hrabrošću iznad svoje snage. Kada su već nade Lakedemonjana bile jadne, u pomoć im dođe Antigonov vojskovođa Fočanin Amnijas sa plaćenicima i s Krete kralj Arej. Pira je zbog tih pojačanja obuzela još veća ambicija da savlada grad, ali zbog pretrpljenih gubitaka odustao je od opsade i krenuo harati zemlju u nameri da tu prezimi.
U Argu, je bio razdor između Aristeje i Aristpa. Aristip je uživao Antigonovo prijateljstvo, a Aristeja je pozvao Pira u grad. Pir je koristeći se jednim uspesima kao polaznom tačkom za druge, a želeći da svoje neuspehe nadoknadi drugim poduhvatima, odmah krenuo u Arg. Na putu je Arej postavio mnoge zasede i nanosio teške gubitke. U jednoj od bitaka poginuo je Pirov najstariji sin Ptolemej. Saznavši za njegovu pogibiju, prodro je u prve redove Lakedemonjana, nasićivajući se njihovom krvlju.
Godine 272. pne. Pir je poginuo u bitci kod Arga. Nasledio ga je sin Aleksandar II Epirski.
Posle smrti Aleksandra Velikog, koji nije imao naslednika, grčka istorija je tužna povest o rascepkanosti, suparništvu i porazu. U toj istoriji značajno mesto zauzima i kralj Pir, koji je sanjao da svoju malu kraljevinu pretvori u veliku carevinu. Savremenici su ga smatrali velikim vojnim zapovednikom i jednim od najvećih protivnika Rimske republike.
Pirov pohod na Siciliju se može protumačiti kao jedan od poslednjih ratnih zbivanja koji su Grke digli na noge . Doživeo je istovremeno i fantastičnu pobedu i težak poraz. Rim je ipak bio u prednosti i kad god bi Pirova vojska pobedila rimsku , oni bi poslali novi odred i dodatno iscrpljivali Pirove snage, koje više nisu mogle pratiti korak sa Rimljanima. Upravo je iscrpljenost bila glavni faktor zašto su Rimljani porazili Pira 275.godine pne. Pobeda nad Pirom bila je značajna Rimskoj republici, jer se radilo o grčkoj armiji, koja se borila u duhu tradicija Aleksandra Velikog. Grcima je komandovao Pir, koji je bio najbolji komandant tog vremena. Otada Rim preuzima glavnu reč na Mediteranu. Helenistički Egipat otvara stalnu ambasadu u Rimu 273.pne., što predstavlja priznanje nove sile.
Autor: Nemanja Zdravković
