Period između 1337. i 1453. godine istoričari nazivaju Stogodišnjim ratom. Stogodišnji rat nije bio jedan rat, nego niz ratova koji su, bar formalno, završavani mirovnim ugovorima. Ipak, svi ti ratovi imaju neke zajedničke odlike koje opravdavaju njihovo povezivanje. Tokom čitavog razdoblja, vojna oprema i taktika uglavnom se nisi menjali, a formalni ratni ciljevi obe strane ostali su isti. Pa je sa te strane opravdano držati se tradicije i smatrati da je postojao jedan stogodišnji rat. Dok god je trajao, ovaj sukob iscrpljivao je ljudske snage i materijalno bogatstvo obe države i bio je tesno povezan s opštim političkim prilikama u Zapadnoj Evropi. Bez poznavanja njegovog toga nemoguće je razumeti političku, društvenu i privrednu istoriju Evrope u 14. i 15. veku
Pariskim mirom 1259. godine, kralj Henri III (1216-1272) odrekao se svojih zahteva za Normandijom, Menom, Anžuom, Turenom i Poatuom ali mu je francuski kralj Luj IX (1226-1270) priznao pravo da zadrži onaj deo vojvodstva Akvitanije koji je još bio u engleskim rukama, kao feud francuske krune. Stvarna vlast engleskog kralja, koju je vršio njegov senešal Gaskonje, bila je ograničena na neposrednu okolinu Bordoa i Bajone. Ovaj deo još nosi naziv vojvodstvo Gaskonje.
Do početka druge polovine 13. veka, francuski kraljevi uspeli su da umanje nezavisnost svojih velikih vazala. Njihovo najbolje oružje u ovom procesu bilo je učvršćivanje pravila da se žalbe na odluke sudova vazala mogu prosleđivati kraljevskom sudu u Parizu, odnosno pariskom parlamentu. Ovo se nije sviđalo nikom od velikih vazala, ali bilo je naročito uvredljivo za engleskog kralja, koji je po rangu bio ravan vladarima iz loze Kapeta. Između senešala Gaskonje i kraljevskih službenika izbijale su žestoke svađe u koje su se češto mešali njihovi krunisani gospodari. Francuski kralj je 1294. i opet 1324. zauzeo vojvodstvo Gaskonju, pod izgovorom da je tamošnji vojvoda buntovan vazal. Mada su oba ova spora na kraju rešena i vojvodstvo je vraćeno engleskom kralju, ostale su loše uspomene. Vojvodstvo Gaskanja je bio glavni uzrok napetosti između dva kralja ali nije bio jedini. U 13. i 14. veku pojmovi gusar i mornar bili su sinonimi. Iz godine u godinu, mornari iz Francuske i Engleske su vrebali jedne druge. Ovo gusarenje bilo je manje ili više ozvaničeno takozvanim „ovlašćenjima o uzvraćanju“.
Još jedan od čestih uzroka nesuglasica između Francuske i Engleske bila je složena politička situacija u grofoviji Flandriji. Flandrija je bila glavno tržište za englesku vunu, a carine na izvoz vune predstavljale su značajan deo prihoda engleskog kralja. Zbog toga, on nikako nije hteo francuski kralj zagospodari Flandrijom, što bi mu omogućilo da ometa trgovinu vunom kad god to poželi.
Odnosi između kraljeva Francuske i Engleske postali su još složeniji 1328., kada je Edvard III postao jedan od mogućih naslednika francuskog prestola. Naime, 1316. godine smrću kralja Luja X( 1314-1316.) Francuska se našla u velikim nevoljama, pošto je kralj ostavio samo jednu kćerku i trudnu udovicu. Francuska se sučila sa pitanjem koje se nikada ranije pred nju nije postavilo – da li žena može naslediti presto? Svađe su bile žestoke i potezani su jaki argumenti, ali pobedilo je mišljenje onogo ko je već bio na vlasti. Tako je Filip, brat Luja X, krunisan za kralja Francuske. Vladao je u periodu od 1316. do 1322. Njega je nasledio Karlo IV(1322-1328.). Pošto ni Karlo nije imao sina, njegovo smrću 1328. izumrla je muška linija starije loze kuće Kapeta. Za one koji su verovali da žena ne može ni poneti niti preneti prava na francusku krunu, naslednik upražnjenog prestola bio je Filip, grof Valoa, sin Karla, grofa Valoa, mlađeg brata kralja Filipa IV. Međutim, ako se prihvati da žena može preneti prava na krunu svom sinu, postojao je jedan bliži rođak. Engleski kralj Edvard II bio je oženjen Izabelom, kćerkom Filipa IV i sestrom poslednjih kraljeva, a engleski kralj Edvard III bio je njen sin. Edvard je 1329. godine otišao u Francusku i položio zakletvu vernosti Filipu VI za svoje vojvodstvo Gaskonju, čime ga je, naizgled priznao za kralja Francuske.
Edvard III je 1330. napunio osamnaest godina i počeo samostalno da vlada. Bio je vladar snažne volje i čvrste ruke. Znao je da odabere sposobne ljude koji će voditi njegovu administraciju, ali lično se malo interesovao za pojedinosti iz oblasti državnih poslova. Bio je izvanredan zapovednik, sposoban da nadahne svoje vojnike i da ih vešto predvodi na bojnom polju. Zbog slabgo dodira sa stvarnošću nije bio dobar strateg. Edvard III uvek je ciljao na nešto što je daleko prevazilaazilo njegove sposobnosti i sredstva kojima je raspolagao. On je bio vitez sa krunom na glavi, odnosno vladar potpuno obuzet viteštvom. Kao takav, nije se ni najmanje ustezao da potroši žive snage i finansijska sredstva Engleske u nastojanju da stekne slavu.
Francuski kralj Filip VI(1328-1350) imao je iste slabosti kao njegov suparnik, samo naglašenije, a da pri tom nije imao nijednu dobru osobinu kojom bi to nadoknadio. Pre nego što se popeo na presto, stalno je bio u velikim dugovima zbog svojih sklonosti prema raskošnom životu i viteškim razonodama poput turnira. Kao i Edvard, i on je želeo ugled i slavu velikog ratnika, ali za razliku od njega, nije imao sposobnost da predvodi ljude niti se razumeo u taktiku. Bio je gord, uvredljiv i gotovo bolesno sumnjičav prema svakome. Bilo je jasno da i najmanji povod može dovesti do rata između dvojice vladara kakvi su bili Edvard III i Filip VI. Povod je pronađen u vojvodstvu Gaskonji. Pravnici sa Filipovog dvora, procenili 1330. godine da zakletva vernosti koju je Edvard III dao 1329. godine nije bila odgovarajuća, pošto je on položio običnu zakletvu, a ne zakletvu kojom bi priznao Filipa za prvog među svojim seniorima. Edvard je odbio da ispravi ovaj nedostatak, pa je došlo do diplomatskog spora. Istovremeno, broj žalbi upućenih iz Gaskonje pariskom parlamentu naglo je porastao. Najzad, Filip je procenio da je kucnuo čas da istera Engleze iz Gakonje, i 1337. godine objavio je konfiskaciju vojvodstva. Edvard je objavio rat Filipu. Mada Edvard nije odmah uzeo titulu kralja Engleske i Francuske, jasno je pokazao da to namerava da učini. Ako se gleda po ukupnim snagama, Francuska i Engleska nisu se mogle ni uporediti. Engleska je imala oko 2,2 miliona stanovnika, dok je na zemljama koje su priznavale vlast Filipa VI živelo 16 miliona ljudi. Međutim, u 14. veku ukupne snage nisu mnogo uticale na stvarnu moć države. Ključ je bio u tome ko kontroliše te snage i da li se one mogu iskoristiti na najbolji način. Tada je saobraćaj bio skup i težak, bilo je gotovo nemoguće organizovati efikasan sistem snabdevanja, pa su vojske uglavnom morale da se izdržavaju od oblasti u kojima su se nalazile. Zbog toga one nisu mogle da budu jako brojne, bez obzira na to koliko je ljudi teorijski bilo na raspolagannju. Ukupni broj ljudi sposobnih da efikasno služe u vojsci verovatno se nije mnogo razlikova u dve države. Takođe, vrlo je verovatno da su prihodi Edvarda III bili nešto veći od prihoda njegovog protivnika.
Francuska vojska iz 1337. godine malo se razlikovala od one iz 12. i 13. veka, Njenu osnovnu snagu činili su kontingenti teško naoružanih konjanika-plemića koji su pratili svoje seniore u pohodu. Viteški oklop bio je nešto teži nego ranije. Pošto je oprema bila izuzteno skupa, nju su imali samo najbogatiji vlastelini, dok je ostalo plemstvo nosilo lakši oklop. Njih su, po pravilu, nazivali štitonošama. ili seržanima na konjima. Jedina suštinska razlika između teške konjice iz 1337. i feudalnih kontigenata iz 13. veka bila je u tome što je ona za službu primala platu. Pored konjice, bila je tu milicija gradova, koja se sastojala od pešadije naoružane dugačkim kopljima.
Engleska vojska mnogo je uznapredovala od vremena Jovana bez Zemlje. Edvard I je shvatio da mu je i pešadija kao i konjica potrebna. Tokom ratova u Velsu, engleska pešadija je preuzela, verovatno iz tih krajeva, dugi luk. Njegova najveća prednost bila je u brzini odapinjanja. Edvard I nije naročito cenio slabu pokretljivu i nedisciplinovanu feudalnu vojsku. Oslanjao se na plaćene čete. Četa je formirana tako što je nekom iskusnom i sposobnom ratniku, najčešće vitezu, davana određena svota novca da unajmi vojnike. Te stvorene čete sastojale se od nekoliko konjanika i većeg borja pešaka, ukopno oko stotinu ljudi. Pored njih, u vojksu su ulazile i velmože, erlovi i moćni baroni, od koji se očekivalo da služe besplatno koliko god se od njih traži. Pored ovih snaga, engleski kralj oslanjao se na svoje Gaskonjce. Plemići iz tog vojvodstva davali su mu jedan broj teških konjanika, puput onih u francuskoj vojsci.
Autor: Nemanja Zdravković
