Početak progona Srba u Hrvatskoj

Društvo

Stvaranje hrvatsko- srpske koalicije je 1909. godine od strane bečke vlade shvaćeno kao velika opasnost, pa je njeno čelništvo suđeno na Veleizdajničkom procesu. Sudskim procesom koji su austrougarske vlasti organizovale u Zagrebu 1909. godine protiv 53 člana Nezavisne stranke Srbije. SSS je u to vreme sa Hrvatskom strankom prava stvorila hrvatsko-srpsku koaliciju, većinu u Hrvatskom saboru. Oni su optuženi da sarađuju sa srpskim vlastima u pokušaju da se južni Slaveni ujedine u zajedničkoj državi. Iako su dokazi bili slabi (dokazano je da je glavni svjedok Tužilaštva bio policijski provokator, prema tadašnjim propisima, tako prikupljeni podaci nisu smatrani legitimnim dokazom) osuđeni su za pljačku. Uskoro je Koalicija zaključila politički dogovor sa mađarskim premijerom Hedervarijem, tako da su svi bili razočarani. Prema kasnijoj izjavi koju sam predsjednik Nezavisne stranke Srbije Svetozar Pribićević navodi u svojoj brošuri iz 1931. godine, optuženi su zaista bili monarhi – oni su radili na raspadu Austro-Ugarske i uspostavljanju Jugoslavije – ali Tužilaštvo nije imalo dobre dokaze.
Fridjungov proces

Fridjungov proces je sudski proces održan od 26. novembra/9. decembra do 9/22. decembra 1909. u Beču. Nastao je povodom serije članaka, bečkog istoričara i člana Carske akademije nauka Hajnriha Fridjunga (nem. Heinrich Friedjung), od kojih je prvi članak objavljen 12/25. marta 1909. u bečkom listu „Nova slobodna štampa“ (nem. Neue Freie Presse), pod naslovom „Austrougarska i Srbija“. Najpre je optužio četvoricu neimenovanih članova Hrvatsko-srpske koalicije, da su za svoje političko delovanje primali novac od Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srbije i tvrdio da ze to poseduje odgovarajuće dokumente, pribavljene iz Beograda. Isti tekst su kasnije prenele i druge bečke novine. Proces je izazvao veliku pažnju evropske javnosti i diplomatije.
Pozadina
Članak se pojavio u završnim mesecima Aneksione krize, koja je Srbiji, pored diplomatskog poraza, doneo i olakšanje zbog izbegnutog rata. Sugerisašući na opravdanost rata, u članku je optuživan Beograd da „dinamitom i bodežom“ želi da uništi rezultat Berlinskog kongresa, i da je on zato stvorio Hrvatsko-srpsku koaliciju u suštini, Fridjung nije bio jedini, u to vreme dok se u Zagrebu održavao Veleizdajnički proces Srbima u Hrvatskoj, režimski listovi u Austrougarskoj su objavljivali članke koji su podgrevali situaciju. Isto kao i Veleizdajnički proces, Fridjungova afera je imala trojaki zadatak. S jedne strane, Austrougarska je pokušavala da opravda aneksiju Bosne i Hercegovine i trudila se da pred svetskom javnošću prikaže Srbe kao remetilački faktor na Balkanu. Cilj je bio i da se sruši Hrvatsko-srpska koalicija. Takođe, baron Rauh je želeo da obezbedi bansku stolicu u Hrvatskoj i Slavoniji.
Tužba

Čelni članovi Koalicije su reagovali tužbom za klevetu, protiv profesora Fridjunga i urednika listova koji su objavili njegove članke. Tvrdili su da je neistina sve što je izneto i zahtevali su od Fridjunga da objavi imena koalicionih poslanika, kao i da pokaže dokumenta, na osnovu kojih je izneo svoje tvrdnje o njima. Pošto je Fridjung spominjao izveštaj koji je pisao Miroslav Spalajković, koji se od 1907. nalazio na mestu načelnika Ministarstva inostranih poslova, dužnost koja je u srpskoj diplomatskoj službi bila od velikog značaja,Zoran Bajin kao najbliži ministrov pomoćnik i saradnik. je za isti list izjavio da on nikada takav izveštaj nije napisao i da lično ne poznaje članove Koalicije, niti da se ikada sa njima sastajao, te je predložio da se ceo slučaj iznese pred ekspertskom arbitražom u Hagu, ali se Fridjung pravdao da imena neće objaviti zato da ne bi davao materijala za Veleizdajnički proces u Zagrebu. Mada je smatrao da je arbitraža sa Spalajkovićem bila neophodna, bojao se da bi Spalajković i tamo mogao da negira svoje postupke, a da bi njegova položaj, kao „istoričara koji teži istini“, u tom slučaju bio sasvim suprotan. Zoran Bajin odlučio je da se brani pred redovnim sudom, na kome su ga članovi Koalicije tužili, gde bi iskoristio priliku da kao dokaze priloži još dokumenata. Značajnu ulogu u procesu je odigrao Tomaš Masarik profesor filozofije, političar izrazito slovenske orijentacijeVaclav Štjepaneki tada vođa češke opozicije, kasnije predsednik Čehoslovačke. On je radi prikupljanja dokaza, za Veleizdajnički proces u Zagrebu, ali i budući proces protiv Fridjunga, dolazio u Beograd u aprilu i kasnije u julu 1909. Pošto je najpre neuspešno pokušao da poseti uhapšene Srbe povodom Veleizdajničkog procesa, na kojem su okrivljena 53 lica srpske nacionalnosti iz Hrvatske i iznete veoma teške optužbe na račun srpske vlade, s obzirom da je sumnjao da se radi o montiranom suđenju s političkom pozadinom, sredinom aprila je doputovao iznenada i nenajavljeno u Beograd, gde je veoma srdačno dočekan.
Glavni pretres
Pretres na kome je Fridjung trebao da iznese svoje dokaze je stalno, sa raznim izgovorima odlagan i nikako nije mogao da stigne na red. Pokušavalo se da se procedura odvede na drugu stranu, vođama Koalicije je predlagano da odustanu od tužbe, a Bečki sud je dugo vršio izbor porote. Glavna rasprava je otpočela tek decembra 1909. godine u Beču, pred porotnim sudom. Za suđenje je postojala velika zainteresovanost, tako da kada je ono otpočelo, sudska dvorana je bila puna, na klupama za novinare nije mogla da stane ni polovina zainteresovanih. Osećajući da su mu dokazi nedovoljni, pošto je pitanje verodojstonosti dokumenata rešio još pre suđenja, Fridjung je sve svoje klevete sakupio u jednu brošuru i razdelio je svima koji su se našli u sudskoj dvorani, pre početka suđenja. Brošura je sadržala 24 dokumenta na koje se Fridjung pozivao.
Suđenje je otpočelo dugačkom optužnicom, u kojoj su tužioci odlučno odbili sve Fridjungove klevete, a potom je reč dobio Fridjung, koji je govorio punih 6 sati. Fridjungova odbrana se zasnivala na dokazivanju da su članovi Koalicije bili povezani sa „Slovenskim Jugom“, koji je smatrao veleizdajničkim pokretom protiv Austrougarske iz Beograda, a kao dokaz za to je doneo dokumente za koje je tvrdio da su zapisnici sa sastanaka „Slovenskog Juga“.
Prema njegovim tvrdnjama, Frano Supilo, Edo Lukinić i Svetozar Pribičević su se sastali sa Spalajkovićem i njegovim blagajnikom u Zemunu i tu su od njega primili 12.000 dinara. Takođe je tvrdio da je Frano Supilo primio 20.000 kruna subvencije od Srbije, te da su oni taj novac spremali za podizanje ustanka u Bosni i Hrvatskoj.
Poseban deo govora je posvetio agitacionom radu Spalajkovića i o tome kako je Srbija spremala upad svojih četa u Bosnu, u čemu ih je potpomagao Supilo i njegovi drugovi. Izveo je zaključak da je s obzirom na velikosrpsku poropagandu i veleizdajničke konspiracije u Hrvatskoj i Bosni, aneksija Bosne i Hercegovine bila neophodno potrebna i obećao da će sve izjave potkrepiti dokazima. Tvrdio je da poseduje izveštaj koji je Spalajković podneo Nikoli Pašiću 4. juna 1907. te da on kao istoričar potvrđuje da je izveštaj verodostojan. Više puta u toku svoje odbrane je izjavio da ga je članke napisao iz ljubavi prema svojoj domovini.
Fridjung je u svoju odbranu doveo četiri svedoka, koji su prethodno bili vrbovani za Veleizdajnički proces. Dvojica od njih su tvrdila da je poslanke Koalicije plaćala Srbija (Ambros Funder, glavni urednik „Rajhsposta“, u kojem su neki od tih članaka štampani), Rauhov Dorotka je tvrdio da je Frano Supilo bio plaćenik ugarske vlade, odnosno da je od Vladislava Saparija svakodnevno primao novac i instrukcije za pisanje njegovog lista, a baron Hlumecki, nekadašnji sekretar dalmatinskog zemaljskog namesništva, je tvrdio da je Supilo bio austrijski plaćenik, te da mu je on lično u tu svrhu 10 godina ranije, jednom prilikom uručio 200 kruna. Mada dva poslednja svedočenja nisu imala previše veze sa pretresom, imala su za cilj da kompromituju Koaliciju i diskredituje Franu Supila, koji je zatim odlučio da vodi posebnu parnicu, kako bi rasteretio Koaliciju optužbi koje su svedoci odbrane izneli na njegov račun. Tokom procesa su nastale znatne promene u vrhu Hrvatsko–srpske koalicije. Frano Supilo je napustio Koaliciju, a Svetozar Pribičević je došao na njeno čelo.
Fridjung i njegov advokat Edmund Benedikt su pokušali da spreče dolazak svedoka iz Kraljevine Srbije, koji su se pominjali u dokumentima i upozoravali ih da bi i oni mogli biti procesuirani zbog veleizdaje, s obzirom da austrijski krivični zakon to dozvoljava. Takođe su se protivili čitanju telegrama njihovih izjava, koje su dali Masariku o svom učešću. Sud se obavezao da će saslušati svedoke iz Kraljevine Srbije, u koliko sami dobrovljno dođu, ali da ih neće pozivati.
Ishod
Proces je izazvao veliku pažnju evropske javnosti i diplomatije. Sudske presude nije ni bilo. Rezultat Fridjungovog procesa značio je veliki moralni poraz Austrougarske u očima svetskog javnog mnjenja, otkrio agresivnost austrijske politike prema Srbiji i značajno je uticao na razvoj daljih odnosa između Austrougarske i Srbije,
Grof Forgač se posle procesa našao u teškom položaju. Kako se ne bi kompromitovala njegova karijera, ostao je na istoj funkciji u Beogradu i jedno vreme se trudio da bude vrlo fin prema srpskim zvaničnicima.) Ipak, za vreme Julske krize 1914. nalazio se u Beču i učestvovao je u sastavljanju ultimatuma Srbiji.
Fridjungov proces isto kao i Veleizdajnički proces su bili ujedno i početak Masarikove borbe protiv grofa Erentala, koja se završila grofovom abdikacijom. U Beogradu je u to vreme objavljena Masarikova brošura, koja je sadržala njegove govore na sudu i analizu spoljne politike Austrougarske prema Srbiji. Od tog doba Masarik je zadobio poverenje najviših srpskih političkih krugovai značajno je doprineo razbijanju Austrougarske monarhije i nastanku Jugoslavije.
Veleizdajnički i Fridjungov proces predstavljaju povod i osnovu za stvaranje mita o velikoj Srbiji, ruženje Srbije i raspaljivanje mržnje prema Srbima.

Autor: Nemanja Zdravković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *