Priznanjem koje je dobila 1878 , najpre mirom u San-Stefanu, a zatim na Berlinkom kongresu Crna Gora je postala punopravni član međunarodne zajednice, a njeni odnosi sa svetom poprimilu su atribute suverenog delovanja, koje je formalno pravno podrazumevalo i jednak pravni status sa ostalim subjektima međunarodnog prava. U praksi već ostvarena samostalnost, u organizaciji unutrašnjeg života time je i dobila svoj međunarodni vid. Od države u faktičkom smislu Crna Gora je postala “država u u smislu međunarodnog prava”. Crna Gora je zaista najviše izgubila u teritorijalnom smislu jer je San Stefanskim mirom trebalo da dobije: Berane, Belo Polje, Pljevlja, Tutin, Rožaje, Rugavu, Plav, Gusinje, Gacko, Podgoricu, Nikšić, Spuž, Žabljak. Čitavo Skadarsko jezero je trebalo da pripadne njoj. Granica je trebalo da ide sredinom reke Bojane. Dobila je deo Jadranskog primorja sa lukom Bar. Smanjivanje teritorije Crne Gore je najviše odgovaralo Austrougarima, Andraši je rekao Ignjatijevu da je ovo neprihvatljivo jer je tim pravcem trebala ići pruga . Crna Gora prema članu 29 Berlinskog ugovora dobija sledeće teritorije- gradovi Nikšić, Podgorica, Kolašin, Bar, a kasnije i Ulcinj. Takođe zabranjuje se da ima flotu, a drugim državama ,a je bilo zabranjeno slati ratne brodove.Utvrđenja na morskoj obali moraju biti porušena. Policijski kao i sanitarni nadzor dat je Habzurzima kao i pravo konzularne zaštite trgovačke mornarice. Bez saglasnosti bečke vlade Crna Gora nije mogla pristupiti ni izgradnji železničkih puteva na svojoj teritoriji, čak ni u primorskom pojasu.
Čitav niz negativnih službenosti datih na ovaj način Austro-Ugarskoj poptuno međunarodno priznanje Crne Gore pretvorilo je u uslovno. Osim prava koja je dobila članom 29.Berlinskog ugovora,Austrougarska je težila još većim ovlašćenjima u pomorskom saobraćaju. Projekat konvencije bilateralnog karaktera, koji je tom smislu dostavljen knjazu Nikoli, davao je joj je mogućnost postavljanja kapetetana i drugih činovnika u barskoj luci, predloženo vršenje lokalne vlasti u Baru svodila je izlaz Crne Gore na potpunu potčinjenost Monarhiji. Mada je austrougarski predlog bio teško pridžvatljiv za Crnu Goru, zbog čega je pretrpeo izvesne modifikacije, ipak su na kraju morali dati široka ovlašćenja austrougarskim vlastima u kontroli rada lokalne pomorske uprave u Baru.Iako je ustanovljenje nadležnosti Crne Gore u organizaciji pomorske službe, ipak nije bilo tako. Njeno otvaranje podrazumevalo je proširenje pomorskog zakonodavstva na organizacije morske službe u Crnoj Gori, čime je ovo područje u zakonodavnom smislu integrisano u pravni poredak Monarhije.Pored ovih uslova Crnogorci su se odrekli i Hercegovine, jer su Habzurgovci dobili na konferenciji da okupiraju Bosnu i Hercegovinu. Tek 1880 Crna Gora je rešila pitanje granice sa Hercegovinom.
Crna Gora je bila svakako najviše razočarana odlukama Berlinskog kongresa, jer joj se državna teritorija smanjila za razliku od onoga što je dobila mirom u San Stefanu.
Autor: Nemanja Zdravković
