Berlinski kongres je trajao mesec dana od 13.6.1878. do 13.7.1878. godine, pod predsedništvom Ota Fon Bizmarka. To je bio sastanak predstavnika šest velikih sila u Evropi – Rusije, Velike Britanije, Francuske, Austrougarske, Nemačke i Italije, zatim Osmanskog carstva. Srbiji i Crnoj Gori nije bilo dozvoljeno, za razliku od Rumuna i Grka, da se obrate kongresu u usmenoj formi.
Razlog održavanja Berlinskog kongresa jeste nezadovoljstvo velikih sila Sanstefanskim mirom, kojima nije odgovaralo širenje Ruskog uticaja na Balkan, zbog toga je i Rusija stvorila veliku Bugarsku kako bi imala uticaj na Balkanu. Ovim je i Srbija bila ugrožena jer su teritorije koje su prethodno osvojili od Turaka date Bugarskoj. Time bi Rusija imala pristup i lakšu prohodnost toplim morima, a to nije bilo u interesu nijedne evropske sile. Ovim sporazumom je bilo predviđeno da Srbija, Crna Gora i Rumunija dobiju državnu nezavisnost. Usled međunarodnog pritiska, Rusija je morala popustiti i Sanstefanski mirovni ugovor je poništen, a pregovori o teritorijalnom uređenju Balkana su krenuli ispočetka.
Srbiji je trebalo da iskoristi ovaj kongres kako bi povratila one teritorije koje su date Bugarskoj Sanstefanskim mirom. Svakako najveći problem za Srbiju je bio taj što naš predstavnik Jovan Ristić nije mogao direktno da učestvuje na konferenciji, već je morao da čeka ispred vrata. U pregovorima su učestvovali samo delegati velikh sila, dok su predstavnici malih zemalja pokušavali da utiču na ishod pregovora posrednim putem.
Srbi, nažalost, kao što je već rečeno, nisu mogli da račuaju na pomoć Rusa, već na pomoć Habzurgovaca što se u ovim okolnostima isplatilo donekle. Srpski ministar spoljnih poslova Jovan Ristić, uspeo je da na lukav način obezbedi ono zašta je došao, a to je nezavisnost i četiri okruga koji nam nisu dati u San Stefanu. Okruzi koje smo dobili su: Niški, Toplički Vranjski i Pirotski. Srbija nije mogla da računa na druge teritorije koje je oslobodila. Nije Austrougarima bilo u interesu da dobijemo Novopazarski sandžak, Kosovo i Metohiju. Srbija će ove teritorije osloboditi tek u Balkanskim ratovima. Do tada, Crna Gora i Srbija neće imati svoju granicu, već će između njih stajati Osmansko carstvo. Srbija, kao i Crna Gora, se morala, barem za sada, odreći još jedne teritorije, a to je Bosna i Hercegovina, jer je Austrougarska odlukom Berlinskog kongresa dobila pravo da okupira ovu teritoriju, a 1908.godine je anektirala, što će imati ključne posledice po Evropu i izbijanje Velikog rata. Treba napomenuti još jednu bitnu stavku koju su tražili predstavnici Dunavske monarhije a to je izgradnja železnice, kao i priznavanja svih vera u Srbiji uključujući i Jevreje. Ovo nije bilo tako strašno i neizvodljivo od strane našeg naroda, jedino je bio problem koncesije nad železnicom, ali su ipak uspeli da nađu zajednički jezik i dođu do kompromisnog rešenja.
Kneževina Crna Gora je dobila nezavisnost, a oduzete su joj teritorije koje je dobila u San Stefanu – Berane, Bijelo Polje, Pljevlja, Prijepolje, Tutin, Rožaje, Plav, Gusinje, Nikšić, Gacko, Spuž, Žabljak. Ovde su joj dati gradovi Podgorica, Kolašin, Bar, a kasnije je dobila i Ulcinj.
Što se tiče ostalih Balkanskih država, Bugarskoj je revidirana odluka sa San Stefana i sada je tributarna kneževina, Istočna Rumelija se ostavlja kao autonomna oblast kojom rukovodi guverner hrišćanin imenovan od sultana. Rumunija je dobila nezavisnost, Dobrudžu i na predlog francuskog ministra, teritoriju između Silistrije i Mangalija, tačnije deltu Dunava. Rusiji je ostala Istočna Besarabija koju je dobila još u San Stefanu.
Berlinski kongres je rešio neka pitanja, može se reći da je svaki narod dobio makar nešto, nekome je oduzeto, nekome je dato taman koliko treba, a neko nije dobio ništa. Najzadovoljnija na ovom kongresu je bila Austrougarska koja je dobila ono što je tražila, Bosnu i Hercegovinu. Moć Turske u Evropi je ovim mirovnim ugovorom značajno umanjena. Uticaj Rusije je veoma smanjen, a uticaj Austrogarske znatno je uvećan što će povećati tenzije između dva carstva. Novo preuređenje Balkana je ostavilo i brojne probleme koji će eksplodirati u dvadesetom veku u Velikom ratu.
Autor: Nemanja Zdravković
