Sport se dugo smatrao samo muškom zanimacijom. Da li zbog činjenice da je istorija muškog sporta znatno duža, da su kao navijači glasniji i strastvenije posećuju događaje ovog tipa, ili da se smatra da “biološkim predispozicijama imaju više snage” pa samim tim i sposobnosti i mogućnosti za bavljenje istim ali činjenica je da je sport dosta dugo unazad smatran predominantno muškim. Zahvaljujući kao prvo vremenu u kom se već dosta dugo borimo da sve bude dostupno svima, i dokazujemo da granice, pogotovo rodne, stvarno ne znače ništa, kao i činjenici da su sportistkinje same za sebe svojim uspesima i autentičnošću, širom sveta izborile mesto na vrhu, a time i jednakost, stvari su se promenile i došlo je neko sasvim novo vreme za sport. Tako su recimo sportistkinje muslimanske veroispovesti su u prošlosti često nailazile na ograničenja kada je u pitanju nošenje hidžaba, gde je košarkašicama “zabranjeno da nose na glavi bilo kakvu opremu koja može ugroziti druge”. Iako hidžab ni po čemu ne bi mogao da spada u “ugrožavanje tuđe bezbednosti” ni ovaj a ni mnogi drugi sportovi nisu dozvoljavali devojkama da nose ono što žele i što je u skladu sa njihovom kulturom i običajima. Tako je bilo sve do 2016. godine kada je Ibtihaj Muhammad postala prva atletičarka muslimanske veroispovesti koja je nosila hidžab tokom Olimpijade u Rio de Žaneiru. Te godine kući je odnela bronzanu medalju ali to nije njen najveći uspeh i ne bi bio sve da je medalja bila i zlatna, već snaga i samosvesnost da ostane verna sebi i time dovede do normalizacije reprezentacije svih žena. Manje od godinu dana nakon takmičenja u Riu, mnogi su videli Muhammad kao inpiraciju zbog koje su mnoge sportistkinje, krenule njenim stopama, uprkos regulativama, koje je bilo krajnje vreme i promeniti, što je u krajnjoj liniji dovelo i do Nike kampanje “Pro-hijab”. Kako afganistantska fudbalerka Abulfazl kaže “kao uzor za osnaživanje žena u sportu, ja nosim hidžab da bih pokazala narednoj generaciji Afganistanki da je moguće zadržati poštovanje prema kulturi i religiji, ali i dostizati velike uspehe i biti samostalan i jednak u društvu” Svedeno, jednostavno, “sportski”. Sa svojom vatreno narandžastom kosom, pirsingom na nosu, veštačkim trepavicama, izlivenim noktima i interstelarnim samopouzdanjem Sha’Carri je neverovatna sila savremenog sporta koja je okrenula reflektor ka moćnim ženama crnačke zajednice, i pokazala kako to izgleda ne samo menjati standarde lepote nego postavljati svoja. Kako izgleda reći “ne” belačkim standardima, sportskim standardima, ili zapravo bilo kojim drugim, kombinovati sopstvenu kulturu i nasleđe u ono što je novi identitet i biti ona devojka koja će ne samo promeniti igru nego i pokazati drugima u kom pravcu se gradi identitet koji je snažniji od bilo koje kategorije.
A kategorije su svakako već pregažene i prevaziđene, i recimo Dina Asher-Smith je poznata po svojoj beauty i makeup rutini i ljubavi prema modi, gotovo jednako kao i po tome što je najbrža žena Velike Britanije. Kako sama kaže za nju je moda užasno važan segment života i gotovo stejtment u svakoj situaciji, a nije joj strano ni da napravi po koji beauty tutorijal. Rečju, za devojke savremenog sporta ne postoje ni kategorije ni tabu teme, i biti sportistkinja danas znači biti i mnogo toga drugog.
Da između ostalog znači biti i obična žena, dokazala je nedavno japanska teniserka, Naomi Osaka, kada se povukla sa Rolan Garosa, a pre početka turnira u Parizu. Uprkos tome što je na kraju neverovatno ali istinito bila novčano kažnjena od strane organizatora (a da ne pominjemo verbalni javni buling sve komentare poput “ako je bolesna neka se leči”) Osaka je istakla da zbog mentalnog zdravlja i napada anksioznosti neće prisustvovati konferencijama za novinare. Kada pogledamo unazad, sportistkinje su uvek delovale kao savršeno istrenirane, mentalno i emocionalno bez mrlje, viša bića sa misijom. I imaju misiju, naravno, ali i pored te da donesu pobedu stoji još jedna. Da promene narativ. Što Simone i te kako dobro zna kako se radi. Gimnastika je istorijski posmatrano uvek favorizovala jednu određenu vrstu ženstvenosti: devojke koje su sitne, lepe, skladne, koje se šarmantno osmehuju i ne žale ni na šta dok im se tela ugibaju u najneverovatnijim pozama a one donose medalju za medaljom. U sportu u kom važiš za “staru” kad dosegneš 18 godina i tek zapravo koliko toliko stasaš Biles ima 24, i ne samo da je dobra nego je najbolja. Sa takvim statusom ona stvara potpuno novi model gimnastičarke, i postavlja nove standarde za one koje to žele da budu. I ako bi neka devojčica danas gledala Simone Biles na ekranu, i želela da postane isto, imala bi pravi uzor koji nije ništa od onoga na šta smo navikli i koja dokazuje da normalan život i veliki uspeh mogu da idu ruku pod ruku. Da život gimanstičarke ne mora da bude surov, prepun odricanja, i u sportskom smislu gotov do kraja puberteta, nego da možeš biti najbolji i sa “viškom” godina, i imati vremena i za dečka i prijatelje, i Instagram, i da možeš i osvajati nagrade čak i ako s vremena na vreme pojedeš picu i sladoled i nekada legneš kasno jer bindžuješ seriju.
Tako su devojke savremene sportske scene, osim toga što postižu neverovatne uspehe, malo po malo kolektivno učinile ono što niko pre nije. Unele su život, pravi život i njegove i lepote i probleme na teren i time potpuno promenila doživljaj i reprezentaciju žena u sportu, ali i redefinisale žensku snagu i otvorile novu stranicu budućnosti u kom sport i te kako pripada njima.
Autor: Sandra Jović
