Mitra Mladenović za Novi svet-„Volim da kažem da je gluma kao droga – i agonija i lek“

Društvo

Mitra Mladenović je rođena 4. jula 1996. godine u Kruševcu. Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu upisuje 2014. godine u klasi  Srđana J. Karanovića.

  • Nakon završene treće godine društveno- jezičkog smera u gimnaziji u Kruševcu, upisujete FDU u Beogradu. Da li je svaki početak težak , kao što kažu i kakav je Vaš bio?

 

Svaki novi početak u zivotu je svesno izlaženje iz “ zone komfora „, koji nosi sa sobom dosta uzbuđenja, adrenalina, ali isto tako i preispitivanja, neizvesnosti i nepredvidivosti. Dosla sam na fakultet iz jednog “ ušuškanog “ manjeg grada, u kome je sve manje-više poznato ( kako ljudi, tako i mesta ), iz jedne sredine gde ljudi govore šta misle, direktni su, srčani, otvoreni,  prostodušni i opstaju pomoću zajednice. Dosla sam u Beograd i od prvog dana mi se desio život. Trebalo mi je 3 godine da se prilagodim, odrastem i naučim kako da pored timskog rada, budem i solo igrač i pouzdam se u sebe. Nije bilo lako, ali sam zahvalna na tom životnom iskustvu i učenju na sopstvenim greškama, jer smatram da su to prave godine za takve stvari i turbulencije i da bez toga ne bih bila ovo što sam danas.

  • Otkud želja za bavljenjem glumom?

 

 Od 6. godine svog života, otkako sam naučila da citam i pišem, roditelji su me upisali u dramski studio “ Bata Miladinović“ koji je vodio sadašnji direktor Kraljevačkog pozorišta Miodrag Miško Dinulovic. Bila sam najmlađi clan i obzirom na to da sam imala jako dubok glas, zanimljiva činjenica je da sam do svoje 14. godine igrala samo muške uloge. Ali sam ih obožavala. 

Na glumu sam gledala kao na hobi, vrstu zabave gde sa starijom decom istog interesovanja razmenjujem mišljenja, ideje, fantazije, stavove i ucim zajedno sa njima šta znači “ igrati “ za tim i kako vas “ lični pečat “ izlazi u prvi plan. 

U 17. godini sam primila nagradu za najbolju glumicu festivala u Novom Pazaru na “ Youth theatre festivalu “ za lik Tare u delu Tine Kosi “ To ti je lajf „. Predsednik žirija bio je Branislav Trifunović i tu sam osvestila  da zelim da iste godine izadjem na prijemni i da je to stvarno moj poziv u kome bih se osećala potpuno svojom. Otisla sam na prijemni sa stavom: “ Idem da upišem “ , usla u uži izbor i  upisala na svoj 18. rođendan.  Vec u septembru sam započela studije. 

  • Da li ste imali kao dete glumačkog idola, nekog za koga biste rekli “ E to ću ja biti jednog dana“?

 

Naravno. Od stranih je to bila Hellen Boham Carter i do danas je ostala, jer je u svakoj ulozi koju bi odigrala znala da iznenadi i pokaže nešto novo, neko ludilo i iscasenost i da se u tome jos više izdvoji svojom originalnošću. 

A od nasih glumica to su bile Olivera Marković i Radmila Savićević ( koja me je neodoljivo podsecala na tatinu mamu, baba Milicu ), zbog ogromne emotivne snage i istine. Iako kao mala nisam razumela šta znači uverljivost, nekako kad god sam ih gledala nisam mogla da skinem pogled sa njih. Imale su posebne energiju i odavale su utisak da ne glume, vec su to u pravom životu.

  • Kakva je po Vama pozicija glumca u Srbiji?

 

 Smatram da je glumac danas u nezavidnoj poziciji. Pogotovo finansiskoj. Zavrsite fakultet, dobijete diplomu koju vam malo ko traži, niko vam ne garantuje zaposlenje, nemate zdravstveno, socijalno, dajete se mentalno, fizički i emotivno, nemate određeno radno vreme i za to ste plaćeni toliko da jedva imate da pokrijete osnovne potrepstine. Povrh svega toga, stalno ste izloženi oceni, sudu drugih, kako iz posla, tako i ostalog sveta, a uz to narod očekuje da ste uvek avangarda i da ne idete van garda, da uvek budete pristojno obučeni, bez viška kilograma, da uvek pažljivo birate šta ćete reći za javnost i to je dosta opterećujuće. Nekad poželite da dođete kući, da isključite telefon i da se izolujete na nekoliko dana od svih. Dok s druge strane, vas vaš posao cini živim. Volim da kažem da je gluma kao droga – i agonija i lek. Nekad ne možete s njom, a opet ne možete bez nje. I ta ljubav nas u stvari održava.

  • Šta smatrate pod kvalitetima dobrog glumca?

 

Po mom mišljenju, dobar glumac treba pre svega da teži za istinom, da ima empatiju kako bi mogao da se stavi u tuđu kožu i razume drugu stranu, da bude znatiželjan, da dosta “ kopa “ po sebi, svojim strahovima, vrlinama, manama, da sagledava situacije iz različitih uglova i da se prepušta i misli srcem, kako na sceni, tako i u privatnom životu, jer ce samo tako doživeti prave osećaje i emocije, koje  ce mu posle mnogo pomoći u stvaranju likova. Mislim i da treba da teži da u svemu tome pokaže svoj lični pecat i svoju posebnost, ne ulazeći u šablon, ne uporeujući se i ne kopirajući druge i ne trudeći se da se takmiči sa partnerima, vec da radi za njih i daje im se do kraja, kako bi mu bilo uzvraćeno istom merom.

  • Da li postoji neka posebna uloga koju biste voleli da odigrate?

 

Volela bih da odigram ulogu neke poznate rock zvezde ili neke istorijske ličnosti koja je imala buran život. Mozda i ličnost sa mentalnim poremećajem ili sa porokom, kako bih testirala svoje mogućnosti.

  • Pozorište ili televizijska uloga? 

 

Oba. Pozorište je mesto gde je sve pitanje trenutka, razmene energije sa živim ljudima na sceni i u publici, mesto gde sve može otići u potpuno drugom smeru, gde imate priliku za popravku, ali i da iznenadite sebe i druge. Pozorište zahteva glas, bezrezervnu igru, gestikulaciju, mimiku, šire pokrete.  Na televiziji je sve to svedeno na minimum i tu je najvažnija misao. Koriste se potpuno drugačija sredstva, ali u biti imaju iste čari. Iako je često teže igrati uživo za publiku, bitno je da budete i televizijsko lice. Jer se to nekako kod nas, mada nepravedno, više ceni, a i donosi popularnost.

  • Gde Vas publika može gledati, ima li novih uloga, projekata?

 

Trenutno najviše igram u Pozorištu na Terazijama. Najaktuelniji i najnoviji mjuzikl je “ Flashdance “ u kome tumačim ulogu Glorije, najbolje drugarice glavne junakinje Aleks, koju sam morala itekako da zaslužim, jer se za tu ulogu istovremeno na kastingu borilo još 65 devojaka pored mene. 

Pored “ Flashdance “ – a, igram u “ Brodvejskim Vragolijama „, “ Mister Dolaru „, kao i u predstavi “ Cigani lete u nebo „, a od skoro je počeo rad na novom mjuziklu “ Crni leptir „, čiju muzičku osnovu cine pesme jednog od najautentinčnijih rock bendova sa ovih prostora – YU grupe. Premijera je planirana za početak sledece sezone.

Pored Terazija, igram u JDP -u u predstavi “ Hotel slobodan promet „, u teatru Ruskog doma “ Zločin i kaznu “ i deo sam ansambla decijeg pozorišta “ Carapa „. 

Sto se televizije tiče, trenutno snimam novi projekat , telenovelu “ Mala supruga “ koju će gledaoci pratiti od jula ove godine na Prvoj televiziji.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *