Da li vredi studirati u Srbiji?

Društvo

Prosvetni sistem u Srbiji, uzdrman već u svojim osnovama, iz godine u godinu neosporno se odražava i na akademskom nivou. Anahroni principi obrazovanja koji su još uvek zastupljeni u školama svoje refleksije u najgorem obliku pokazuju na onom nivou koji po svim merilima zahteva određeni prestiž. Osnovne i srednje škole pogotovo u selima i manjim lokalnim zajednicama još uvek počivaju na davno prevaziđenom, reklo bi se zaostalom, komunističkom modelu, zasnovanom na kredi i tabli. Uzaludno je, i da nije u praksi tragično, bilo bi smešno uvođenje tkz. „pametnih tabli“, projektora, sporih računara, elektronskih dnevnika i drugih novotarija u redovnu nastavu. Činjenica je da su ovi pokušaji modernizacije nastave doneli više štete i konfuzije, prevashodno među nastavnim kadrom, nego što su doprineli razvoju obrazovanja. Javna je tajna da su generacije koje stasavaju u svojoj suštini nepismene a njihova interesovanja zasnovana su na popularnim rijalitijima, nakaradnoj muzici, nasilnim i erotizovanim filmovima i serijama a ne na školskoj lektiri, udžbenicima, potrebi za sticanjem veština i plemenitih znanja. U tom segmentu takođe postoji neusaglašenost koja se ogleda u postojanju nekoliko različitih udžbenika za jedan isti predmet sa ciljem da se materijalno zadovolji dovoljan broj izdavača. Sam sadržaj udžbenika u nesaglasnosti je sa samim sobom jer ne pokriva one oblasti koje zavređuju pažnju što navodi na misao o sistemskom ili bolje reći sistematskom udaru na srpsku omladinu.
Pritom je celokupno sagledavanje budućnosti mladim ljudima u Srbiji, veštački i perfidno, nametnulo strani jezik okupatora kao primarni. Tako se u nastavi agresivno forsiraju strani jezik i latinsko pismo na štetu maternjeg jezika i ćirilice, što je dovelo do kvarenja srpskog jezika nepotrebnim i neprirodnim pozajmljenicama. Rezultat je katastrofalan a ogleda se u tome da je srpsku omladinu u XXI veku stid ukoliko ne govore jezikom agresora dok sa druge strane sopstveni potcenjuju i zanemaruju.
Sa druge strane posmatrano, školska godina opterećena je mnogim navodnim praznovanjima koji služe isključivo pojačavanju neredovnosti u učenju. Naprosto, ukoliko pogledamo školski kalendar, videćemo da u skoro svakom drugom mesecu postoji određeni period od nedelju do deset dana praznovanja što samo po sebi šteti redovnoj nastavi i pravilnom vrednovanju znanja. Prosveta u Srbiji svedena je na formu. Uprkos tome što deklarativno postoje svi predmeti koji služe sticanju kvalitetnog obrazovanja, nastavni kadar opterećen je besmislenim angažovanjem u vidu pisanja raznih izveštaja, koji su najčešće prikaz suprotan stanju u učionici, zatim vođenju individualnih dnevnika o đacima i još pregršt sličnih koještarija. Proizvod toga jesu generacije koje su prepuštene same sebi, najčešće ulici i uzorima koji su dominantni u javnosti, a koji bi se u normalnom društvu nalazili na margini i stubu sramote.
Takođe, izbor nastavnog kadra u prosveti sličan je onom u ostalim javnim sektorima, tj. partijski i rođački, najčešće lišen neophodnog znanja što u narednom nivou vodi preispitivanju i stručnosti koja se stiče na fakultetima. Kao zaključak nameće se to da je prethodnih dvadesetak godina prosvetni sistem u Srbiji formiran tako da ne odgovara svom pozivu, već da se generacije koje stasavaju obrazovno ograniče, da im se razmišljanja kanališu ka trivijalnim zabavama i da već do svoje osamnaeste godine mlad čovek u Srbiji bude pripremljen za moderni vid robovlasničkog društva koji će svoju sreću pronaći u osmočasovnom radu za neku stranu kompaniju koja će mu obezbediti stalna i sigurna, ali svakako minimalna primanja.
Ovako koncepiran sistem porobljenog društva proizveo je i mnogobrojne nedoumice kada je u pitanju visoko obrazovanje. Jedan od paradoksa savremenog srpskog društva jeste obezvređivanje i zanemarivanje visokog obrazovanja, suštinski i teorijski sa jedne i munjeviti razvoj privatnih fakulteta sa druge strane. Rezultat je još jedan tragikomičan paradoks koji se najbolje ogleda u prevelikom broju visoko obrazovanih radnika u fabrikama za koje nije neophodan ni kurs duži od dva, tri dana. Kako bi ironija bila potpuna, svaki visoko obrazovani radnik u nekoj od stranih neokolonijalnih firmi primoran je da i praktično završi takvu obuku kako bi umeo da obavi deo posla na traci koji mu je namenjen.
Objektivno rezonujući, u ovako izgrađenom društvu studiranje, sa svim troškovima koje ono podrazumeva, izlišno je i apsolutno nepotrebno. Ne treba se zavaravati ni bajkama o sve učestalijoj potražnji za, kako se to popularno naziva, IT tehnologijom i znanjem u toj oblasti. Uzimajući u obzir visinu zarade, ni taj sektor ne odskače od ostalih u jeku savremene industrijalizacije Srbije uprkos tome što se na prvi pogled tako čini. Trenutni progres određenih zanimanja daleko je od konstante a kada se sagleda praktični deo poslovanja u ovom sektoru ističu se slični obrisi kao i u ostalim kompanijama savremenih neokolonijalista. Suština je ista i svodi se na mnogo rada za zanemarljivo niska primanja u odnosu na ona koja znanja, satnica i obavljeni posao zavređuju.
Ipak, prioriteti prilikom odluke o tome vredi ili ne studirati u Srbiji moraju biti presudni. Najčešći, svakako nametnuti, parametar prilikom izbora fakulteta ili uopšteno izbora buduće profesije, zvanja ili poziva jeste finansijski. U tom smislu neophodno je opredeliti se za poziv, odnosno lične i individualne afinitete, potrebe, interesovanja i veštine. Ukoliko su ovi parametri u saglasnosti sa studijama svakako je potrebno sopstvenu motivaciju stalno izdizati i tako hraniti ambicije. Nepremostivu prepreku prilikom sticanja znanja, koje na kraju krajeva definiše čoveka kao društveno biće, predstavljaju oskudni kriterijumi i nekompetentnost novih generacija profesora i nastavnika. U korak sa celokupnom degradacijom jednog naroda, koji je nakon besomučnog i varvarskog bombardovanja 1999. i konačnog pokoravanja naredne godine, kada mu je nametnuta svojevrsna vazalna uloga u sopstvenoj zemlji, poražen i porobljen i njegov akademski kadar pretrpeo je žestok udar. Epilog su oportunisti i politički nameštenici na profesorskim pozicijama koji služe savremenom poretku. Oni su isključivo okrenuti sebi, svojim interesima i interesima svojih finansijera sa pažnjom daleko skrenutom od onih koji predstavljaju budućnost naroda.
Na kraju, studije u Srbiji znače samo jedno i to ono što bi prema svim etičkim merilima trebalo doći na samom kraju, a to je puko sticanje diplome. Sa diplomom, i to ne bilo kojom, određena vrata i mogućnosti se otvaraju nakon čega, nažalost, većina toga zavisi od ličnih sposobnosti, upornosti i veza. Vodeći se drevnom latinskom izrekom da je istorija učiteljica života, krisalno je jasno da u savremenom svetu, bez svetle budućnosti na vidiku, studije predstavljaju samo skupo ozvaničenje određenog procesa dok je znanje svedeno na retko i samouko.

Autor:Srđan Jović

1 thought on “Da li vredi studirati u Srbiji?

  1. Sve u životu zavisi od lične sposobnosti, ambicije i znanja! Vera u sebe, lična kultura i obrazovanje zagarantovano dovode do uspeha.
    Znanje i diploma adekvatna tom znanju i zvanju siguran su put do uspeha.
    Ne poznajem ljude koji su zaista obrazovani i sposobni a da su neuspešni.
    Diploma sama po sebi ne znači ništa ukoliko nije zaslužena i ukoliko nemate i druge kvalitete. Na pr.ako ste sebični i nadobudni i mislite da samo vi vredite i niko drugi. Čini vam se da drugi lakše dolaze do vilja jer imaju veze, partijsku knjižicu i sl. Ipak nije sve tako kako se čini. Ukoliko ne vredite kao čovek i stručnjak brzo možete oststi bez privilegija dobijenih na nepošten način.
    Nije lako uspeti, život nije tako ružičast kako mladi ljudi misle. Morate da naučite mnogo toga dok ne počne da vam se isplati školsko znanje i stečena diploma.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *