Dan koji nije trebao da svane

Društvo

Pad Carigrada pod osmansku vlast mnogi smatraju događajem koji je označio kraj srednjeg veka. Vizantijsko carstvo prestalo je da postoji, dok je osmansko konačno prodrlo u Evropu utvrdilo se na Balkanskom poluostrvu. Dvadesetjednogodišnji sultan Mehmed II se celog života pripremao za ovaj događaj proučavajuči svaki napad na Carigrad koji se ikada dogodio.
Ponedeljka, 2. aprila 1453. dan nakon Vaskrsa počelo je osmansko zatvaranje obruča oko Carigrada. Kao odgovor na to, Zlatni rog pregrađen je teškim lancem iza kojeg je postavljeno deset brodova kako bi se dodatno osigurao. Raspoređivanje vojske završeno je 12. aprila dolaskom osmanske flote. Pred sam napad sultan Mehmed pozvao je romejskog cara Konstantina Dragaša da preda grad u zamenu za bezbedno povlačenje na Peloponez, gde bi vladao Morejskom despotovinom. Dragaš je to odbio rekavši da je zajednička odluka da tu poginu.
Opsada je otpočela istog trenutka strahovitim udarima Mehmedovih opsadnih topova. Najbolje otomanske trupe napale su vizantijske odrede koji su bili utvrđeni podno zidina grada. Topovi su neprestano tukli, ali zbog loše preciznosti i brzine gađanja Romeji su bili u stanju da poprave zidine i anuliraju štetu (opsadnih sprava) topova. Uprkos teškoj vatri otomanska vojska nije mogla da probije lančanu barijeru ka Zlatnom rogu. Iako je njihov primarni cilj bio onemogućavanje prolaska brodova ka Carigradu, nakon nekoliko dana borbe moral otomanskih vojnika počeo je da opada, što je sultana osramotilo. Baltoglu, komandant osmanske flote je nakon opsade skinut sa svog položaja, išiban sto puta, njegovo bogatstvo je razdeljeno janičarima, a on je prepušten samom sebi. Dana 22. aprila osmanske trupe i brodovi uspeli su da zađu iza lanca u Zlatni rog zahvaljujući Mehmedovoj vrhunskoj strategiji. Naime, on je naredio da se napravi put od omašćenih debala preko Galate i naredio da se brodovi prenesu na rukama preko brdovitog terena, iza lanca. Ovim potezom ugrožene su i linije dostave hrane u grad, što je značajno uticalo na moral unutar zidina Carigrada. Vojska unutar grada bila je prinuđena da se brani sa još jedne strane od neprijatelja. Napadač je pokušao da uđe u grad tunelima koje su kopali rudari koje je poslao despot Đurađ Branković u okviru svojih vazalnih obaveza. Borbe vođene su danonoćno sa dosta žrtava na obe strane. U ovom stadijumu opsade, Mehmed je imao veće iskusnih oficira oko sebe sa kojima je pažljivo planirao strategiju. Dana 23. maja, Mahmed je ponudio Konstantinu da se preda poslednji put, što je ovaj odbio rekavši da nijedan vladar ne bi trebalo da nadživi svoju državu.

Pripreme za zavrni napad počele su 26. maja uveče i nastavile su se narednog dana. Naređena je opšta mobilizacija svih otomanskih vojnika. Dana 28. maja, vojnicima je naređeno da se odmore i pomole jer uskoro počinje završna faza opsade. Istovremeno sa tim, u gradu je održana liturgija u Aja Sofiji kojoj je prisustvovao i car sa svojom porodicom. Nakon tri dana priprema, rano ujutro 29. maja, otomanska vojska dobila je naređenje za napad. Mehmedovi vojnici napadali su zidine grada sa svake strane, a odbrana je toliko bila razvučena da je poneke delove tvrđave branio samo jedan vojnik. Nakon dva neuspela napada, sultan je naredio treći i najjači napad koji su činile sveže jedinice janjičara. Tada ratna sreća počinje da se menja u korist osmanlija. Tokom tog napada ranjen je Đovani Đustinijani, đenovljanski plaćenik koji je komandovao odbranom Carigrada. To je izazvalo paniku u odbrambenim redovima, a neki vojnici su iznošenje ranjenog vojskovođe shvatili kao znak za povlačenje, što je dodatno izazvalo pometnju. Sultan je to primetio i usmerio glavnicu napada ka tom delu. Ulaz u grad na kapiji Kerkoporta ostavljen je greškom otvoren, što su janjičari iskoristili da uđu i napadnu branioce sa leđa.
Tako je otpor slomljen, a neosvojivi Carigrad je pao nakon više od milenijuma. Njegov poslednji car, Konstantin Dragaš poveo je poslednji napad u nameri da umre zajedno sa svojim carstvom. Nakon 55 dana opsade, grad je ostavljen janjičarima da pljačkaju, ubijaju i siluju.
Ovaj mračan događaj predstavlja značajnu prekretnicu po čitavo čovečanstvo. Nakon masakra u Carigradu mnogi učeni ljudi, mislioci i umetnici pobeći će u zapadnu Evropu, gde će svojim idejama i uticajem doprineti pojavi humanizma i renesanse.

Autor: Nenad Jovanović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *