Na današnji dan umrla je kneginja Ljubica Obrenović

Društvo

Ljubica Obrenović ( 1788 –1843) bila je srpska kneginja, žena kneza Miloša Obrenovića, i majka kneza Mihaila Obrenovića. Poreklom je iz rudničkog kraja, iz sela Carevići i odrasla u uglednoj porodici Vukomanović. 

S obzirom na to da je njena devojačka porodica bila na glasu u tadašnjoj Srbiji, to je kvalifikovalo da uđe u izbor za ženu Miloša Obrenovića. Nikola Milićević Lunjevica je predložio Ljubicu Milanu Obrenoviću, bratu Miloša Obrenovića za snaju njihove kuće. Kum na venčanju koje se održalo 1806. godine bio je vožd Karađorđe, stari svat Lazar Mutap, a ručni dever Nikola Milićević Lunjevica.

Za nešto manje od četiri decenije Ljubica i Miloš dobili su osmoro dece – četiri dečaka i četiri devojčice – Petra, Petriju, Jelisavetu (Savku), Gabrijelu, Mariju, Milana, Mihaila i Teodora.

Za pojasom u mladosti nosila je dva pištolja. Tokom Drugog srpskog ustanka, kada se odigrala bitka na Ljubiću, ostalo je upisano da se ustanicima koji su krenuli u povlačenje obratila rečima „Kecelje ženske pašite, pa mi žene da idemo da se bijemo!“ što je ohrabrilo vojsku, koja je krenula u napad i pobedila. Bila je jedna od zaverenika knez Miletine bune koja je dovela do Sretenjskog ustava.

Svom mužu knezu Milošu, nikada nije oprostila ubistvo kuma Karađorđa, a lično je njegovala odnose sa Karađorđevićima. Posebno je sa kumom Jelenom ostala u dobrim odnosima.

Zbog ubistva koje je počinila nad Petrijom, jednom od ljubavnica kneza Miloša, jedno vreme živela je odvojeno od njega, i čak je u vreme napada na kneza Miloša otvoreno stajala na strani opozicije. Kneginja Ljubica je emigrirala u Novi Sad, tadašnju Austrougarsku, po odlasku Miloša Obrenovića iz Srbije 1839. godine, ali je i učestvovala  u pokretima za povratak svog muža u zemlju. Poslednje dane svoga života provela je u kajanju što je presudila Petriji, jer je smatrala da će se to odraziti na pokolenja, tj.da će potomke stići kazna.

„Kneginja Ljubica Obrenović je važila za hrabru, odlučnu, plemenitu, posebno poštovanu i voljenu u narodu. Srednjeg rasta, lepa i radna, veoma razumna i prema svima dobra. Govorila je lepo, lako i ubedljivo. Veoma pobožna, trudila se da kada je god moguće učini neko „bogougodno“ delo ili pomogne sirotinji. Neobično jakog karaktera, prirodno bistra i odvažna snalazila se i u najtežim situacijama“, rekao je za RINU istoričar Aleksandar Marušić direktor Muzeja rudničko – takovskog kraja.

Kneginja Ljubica Obrenović umrla je 14. maja 1843. godine u 58. Godini u Novom Sadu, a sahranjena je u manastiru Krušodel, na Fruškoj gori.

Autor: Maja Đorđević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *