Rusija je svima poznata kao velika imperija, još iz perioda carstva. Takvo uređenje je trajalo vekovima, do poslednjeg ruskog cara Nikolaja II Romanova, koji je abdicirao usled pritiska Boljševika, koji su od ogromnog carstva napravili komunističku tvorevinu SSSR. Godine rata su iznedrile veliku revoluciju, na čelu sa Lenjinom, koji je uticao na stvaranje Saveza sovjetskih socijalističkih republika. Ono što je zanimljivo za ovaj savez zemalja je da je Rusija prednjačila, posebno za vreme Staljina, i to da su zemlje članice uglavnom bile okupirane, jer su bile nemerljivo manje od Rusije. Neke su popustile pod pritiskom u godinama konstituisanja SSSR-a (zvanično ustaljen 1922. godine), dok su neke pripojene tokom II svetskog rata, a zvanično nakon njega. Ovde se, pre svega, misli na zemlje Baltika. Kada se SSSR raspao, 1991. godine, sve su zemlje ponovo postale suverene i većina je kritikovala sistem koji je tada postojao.
Članice nekadašnjeg SSSR-a:
- Rusija, Belorusija, Ukrajina;
- Litvanija, Letonija, Estonija (Baltik);
- Gruzija, Azerbejdžan, Moldavija;
- Tadžikistan, Kirgistan, Turkmekistan, Uzbekistan;
- Jermenija i Kazahstan.
Era komunizma je era gušenja sloboda. Migracije su bile obilne, vladala je diktatura i nemogućnost izbora. Nezadovoljstvo je naročito bilo vidljivo kod zemalja Baltika, koje su nasilno pripojene SSSR-u za vreme Drugog svetskog rata, jer je takav dogovor bio sa nacističkom Nemačkom, da bi, nakon kapitulacije Nemačke, SSSR zvanično pripojio Litvaniju, Letoniju i Estoniju, kao i današnji prostor Moldavije. Komunizam se udružio sa nacizmom, pa su ove zemlje uvele određenje restrikcije na sovjetska vremena. U Gruziji su, kao i u Letoniji, zabranjeni sovjetski motivi za vreme javnih događaja, dok je u Ukrajini 2000-tih godina došlo do preimenovanja gradova i ulica i do uklanjanja spomenika Lenjinu.
Krajem 80- ih godina počinju masovni protesti, demonstracije, zbog nedostatka demokratije. Ovaj talas je potresao čitav Balkana i to je dovelo do pada komunizma. Većina je zemalja krenula od nule, kako bi se konstituisale kao samostalne države. Rusija je nastavila da kontroliše većinu zemalja, ali su se neke okrenule potpuno od nje, poput zemalja Baltika. Ulaskom baltičkih zemalja u NATO i Evropsku Uniju, Rusija je shvatila da gubi ove teritorije. Napadom na Ukrajinu je samo produbila godine tenzije i isticanja da su Ukrajinci Rusi i da se svi Rusi moraju ponovo spojiti u jedinstvenu državu.
U skladu sa sadašnjom situacijom u Ukrajini, Litvanija, Letonija, Poljska, Estonija i Ukrajina su sklopile poseban dogovor koji garantuje saradnju u borbi protiv Rusije i njene agresije, kao i otkrivanje svih ratnih zločina koje je počinila Rusija i obećanje pomoći ugroženima.
Rusija je hegemon koji se oporavio posle godina krize, gladi, nezaposlenosti, i to više puta kroz svoju istoriju. Vladavinom Vladimira Putina, ponovo se ističe jedinstvo ruskog naroda, ujedinjenje i korišćenje ruskog jezika i pitanje Moskve za bitna pitanja. Međutim, bivše sovjetske republike sa negodovanjem gledaju Rusiju, neke zbog lošeg komunističkog režima, dok drugima pak odgovara ruska zaštita, pa pristaju na mešanje Moskve. Činjenica je da Rusija ima veliku moć, koju zna da dobro iskoristi. Mnoge zemlje su zavisne od njenog gasa i derivata. Ali je raspadom SSSR-a došlo do spornih teritorija, koje su postale seme razdora, ne samo između Rusije i Ukrajine, već i između Jermenije i Azerbejdžana i Tadžikistana i Kirgistana.
Politika bivših zemalja SSSR-a variva od demokratskog uređenja, pa do stroge autokratije. Zemlje poput Tadžikistana odlikuje militarni sistem, koji je produkt siromaštva i borbe za vodu, sisteme za navodnjavanje i osnovne životne potrebe. Druge su se okrenule Zapadu, ne želeći da ikada više zavise od Rusije, čiji su predstavnici u prošlosti diktaturom urušili sve postojeće, bar delimično, demokratske sisteme. Okretanje Ukrajine Zapadu i Evropskoj uniji zadaje nizak udarac Rusiji. Bivše države članice jednostavno nemaju više poverenja u Rusiju i ne žele da se istorija ponovi. Predstavnici baltičkih zemalja su izjavili da se osećaju sigurno uz prisustvo NATO snaga, jer su veće šanse da će to Rusiju odvratiti od napada na njihov suverenitet.
Neosporno je da u svetu oduvek postoje ratovi, mirovi, sporazumi, dogovori, savezi, raspadi i agresivni upadi. Ono što bi u civilizovanom i modernom svetu trebalo da postoji je demokratija u pravom svom obliku, poštovanje teritorija, integriteta i suvereniteta svaki zemlje, ma koliko mala bila. Odnos snaga mora da postoji, ali ne po svaku cenu. Toga se upravo ove male zemlje, nekadašnje republike SSSR-a i boje. Boje se da će opet pasti pod tuđu vlast, oštre zabrane, društvenu svojinu i vlast jednog čoveka. Otud i netrpeljivost prema Rusiji i njenom predsedniku.
Autor: Nevena Rajić
