Derviši ili sufije, za neke su to radikalni islamisti i fanatici, a za neke budistički monasi, ali koliko zapravo znamo o njima?
Možda vam je prva asocijacija bio roman Miše Selimovića ,,Derviš i smrt“, jer tek tu nam se prvi put otkrivaju putevi tog mističnog muslimanskog sveta.
Derviši postoje od kako postoji islam. Prisutni su u Bosni i Hercegovini već šeststo godina. U Sarajevu postoji 80 tekija koje deluju u okviru islamske zajednice.
Obredi se razlikuju od redovnih klanjanja ostalih muslimana jer oni svi sede u tekiji na podu i u istom ritmu i smeru pevaju uz muziku. Nakon klanjanja obavlja se zikr, odnosno ,,čišćenje srca“ kroz pominjanje Boga. Tokom tih obreda zajednički padaju u stanje nalik transu.
Baš kao što je opisano u pomenutom romanu, to su ljudi koji su bili siromasi, obučeni u isposničke odore i vunu. Međutim danas, oni su lekari, profesori, trgovci, umetnici, privrednici i porodični ljudi, ali i sufisti koji iskazuju bezgraničnu ljubav prema Bogu u borbi protiv mržnje i zlobe u sebi.
Na vrhu je šejh ili učitelj, on je istovremeno starešina tekije. Šejhovi su često ugledni pojedinci u društvu. Oni svojim ponašanjem i postupcima to opravdavaju.
Derviša ima i tamo gde islam nije većinska veroispovest – u hrvatskim gradovima Zagrebu, Rijeci, kao i kod nas – u Beogradu i Subotici. Islamska zajednica u Beogradu broji oko 180.000 muslimana.
Ipak, o dervišima se relativno malo zna. Ljudi koji su u bliskom kontaktu sa njima, ili su prisutni u njihovom okuženju znaju ih i prepoznaju. Jednim delom je to i zbog toga što oni žive povučeno, ne eksponiraju se i nemaju nikakva posebna obeležja.
Čudno ili ne, razlike u religijama i načinu života postoje, a na nama je da odlučimo da li ćemo ih prihvatiti ili osuditi.
Autor: Milica Šolaja
