Đurđevdan je hrišćanski praznik koji se obeležava 6. maja po pravoslavnom kalendaru, a 23. aprila po katoličkom kalendaru. Njime se obeležava uspomena na Svetog Đorđa velikomučenika, koji je „ubio aždaju“, odnosno suprotstavio se nemani i pobedio zlo.
Na ikonama se prikazuje u ratničkoj opremi na konju kako kopljem probada aždaju.
Ovaj se svetac praznuje kao krsna slava u mnogim pravoslavnim domovima, posebno u Republici Srpskoj i spada među najpraznovanije krsne slave. Đuđrevdan kao prolećni praznik ima i svoj zimski parnjak, a to je Đurđic, koji se obeležava 16. novembra.
Đurđevdan se u narodu smatra za granicu između zime i leta. U vreme vladavine Turaka Srbijom, Đurđevdan se smatrao za vreme „hajdučkog sastanka“, a Mitrovdan za vreme „hajdučkog rastanka“. U periodu od Mitrovdana do Đuđrevdana, tj. tokom zime, hajduci su se skrivali od Osmanlija kod svojih pozudanih ljudi, tzv. jataka, a preko leta su se krili po šumama.
Za ovaj praznik vezuju se različita verovanja i običaji, koji sežu još i slovenskog paganskog perioda, pa do hrišćanskog vremena.
Najrasprostranjeniji običaji za Đurđevdan su pletenja venaca od bilja i umivanje vodom u koju su bile potopljene lekovite biljke. Na ovaj praznik treba rano jutro izaći na polja gde se bere cveće. Đurđevdansko cveće je: đurđevak, vrba, mlečika, maslačak i od njih treba isplesti venčiće kojima se kite ulazna vrata na dvorištu i kući.
Širom hrišćanskih obreda, poznati su đurđevdanski uranci, gde se mladi opasuju vrbovim prućem, kite zdravcem, koprivom i selenom.
Postoje verovanja o predskazanjima vremena, gde se kaže da ako je na Đurđevdan vedro „biće plodna godina“, a ako na ovaj praznik i sutradan pada kiša „da će leto biti sušno“. Verovanja kazuju da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.
Takođe, postoje i različiti običaji i magijski obredi vezani za plodnost žitnica, stoke, ali i ljudi.
Autor: Maja Đorđević
