Pop Luka Lazarević (1774 – 1852), rođen je u Svileuvi u Mačvi, a preminuo je u Šapcu. Junak iz Prvog srpskog ustanka, koji uprkos svojoj svešteničkoj opredeljenosti, odlučio da postane ratnik i ustanik.
Školovao se u Sremu. Luka je oko tri godine proveo u Sremu, tadašnjoj Austriji, radi škole, čime se svrstao u malobrojni krug pismenih ljudi tadašnje Srbije. Nakon školovanja, oženio se Marijom, kćerkom imućnog veleposednika iz Valjeva. Zatim se zapopio i dobio za parohiju Koceljevu i Ljutice.
Šta je to nateralo pop Luku Lazarevića da mantiju zameni za mač, a crkvu za bojište?
Od Mišarske bitke, pa sve do osvajanja šabačke tvrđave, učestvovao je u neprekidnim borbama po Mačvi, Kitogu i Drini. Bio je na skoro svim frontovima gde su se odvijale ustaničke borbe sa Turcima, posebno u bitkama na levoj obali Drine, između Zvornika i Srebrenice.
Boj na Mišaru doneo je najveću slavu upravo njemu, koji je komandovao konjicom od oko dve hiljade konjanika. Za vreme skrivanja po šumama oko Mišara, pritajeno su čekali na znak vožda Karađorđa da krenu u boj, on je izdao specijalnu naredbu četovođama i megdandžijama u kojoj je poručio da od njih zavisi ishod bitke i da Srbija od njih ne traži njihove živote, već pobedu. A ona se čekala od Kosova. I nju, kako im je rekao, samo oni mogu, na svojim sabljama doneti.
Luka je titulisan lično od strane Karađorđa za komandanta šabačke tvrđave, a potom je prekomandovan za starešinu oblasti od Save do Loznice.
Po propasti Prvog srpskog ustanka, emigrirao je u Austriju. Na poziv kneza Miloša, vratio se u svoj Šabac, gde je srdačno dočekan i gde je dobio i konja, kao znak viteštva i junaštva. Bio je protivnik Obrenovića, čak i uhapšen. Sa smenom dinastija i on je pušten na slobodu.
Pop Luka Lazarević je i epska ličnost. U epskoj pesmi „Boj na Loznici”, navodi se sledeći stihovi koje izgovara Luka:
„Ko izdao izdalo ga leto,
Bijelo mu žito ne rodilo,
Njega živa majka ne videla,
Njim se mila seja ne zaklela“.
Umro je u Šapcu, u svojoj kući 1852. Sahranjen je u uz oltar šabačke srkve sa južne strane.
Pesnik Vojislav Ilić, napiso je poetski epitaf koji je uklesan na mermernoj ploči iznad njegovog groba, na zidu hrama.
„Prosta zemljo koja no ga skrivaš,
Svojom te je osvetio krvlju“.
Mnoge škole i ulice širom Srbije nose njegovo ime.
Autor: Maja Đorđević
