Pitanje neophodnosti decentralizacije Srbije decenijama je aktuelno u političkim krugovima i celokupnoj srpskoj javnosti. Međutim, svedoci smo da je iz godine u godinu srpskom narodu nametnuta politika suprotna ovoj koja je, na prvi pogled bi se reklo, neophodna i hitna. Centralizovana i usredsređena isključivo na prestonicu, Srbija postaje mesto iz kojeg njeni stanovnici žele otići, najpre u Beogard a potom što dalje, u inostranstvo. Ovaj problem sa sobom vuče sveprisutni teret ubrzanog pada nataliteta, pa se u pojedinim krugovima kao prirodno rešenje nameće ustavna promena koja bi rasteretila prestonicu i samim tim oživela provinciju.
Rezultat neosporne višedecenijske politike usmerene prema vitalnim delovima koji se nalaze daleko od prestonice jeste tragična pustoš koju je proizvela. Srpska sela kao da u jednom dahu nestaju. Do skoro se ovaj problem vezivao za jug Srbije, međutim, tragedija se proširila i na ostale regione u državi. Ljudi u Srbiji imaju sve manje šanse da opstanu baveći se poljoprivredom ili radeći robovske poslove u fabrikama, koje podsećaju na vreme industrijske revolucije za minimalce. Pritom je i domaća vlast, rukovodeći se principima stranih indrustrijskih magnata koji su prethodne dve decenije preplavili Srbiju, privatizovala i njen javni sektor, uključujući i njena prirodna bogatstva.
Politička centralizacija predstavlja poseban i podjednako važan problem koji je uočljiv u trenutku kada se zađe u način na koji funkcionišu lokalne samouprave. Srpska lokalna politička scena kao da je po nekom nepisanom pravilu okrenuta protiv sebe same, tj. protiv građana nad kojima poseduje odgovornost i zbog čijeg interesa je formirana. Lokalni političari vodeći računa o tome kako doći ili kasnije kako zadržati sopstvenu političku funkciju okrenuti su isključivo tome da zadovolje svoje partijske nalogodavce koji stoluju u prestonici. Tek po neki lokalni lider, kakvih je malo, učini po nešto za svoju zajednicu, ali je to opet daleko od snažne inicijative za decentralizacijom i svede se na par našminkanih projekata koje trenutno mogu da zavaraju, najčešće uoči nekih izbora. Sa druge strane zakoni u Srbiji takođe su ustrojeni prema centru a ne prema regionima, te je put ka decentralizaciji i zakonski otežan. U tom smislu svaka potreba za zdravom decentralizacijom u svojoj suštini podrazumeva celokupnu ustavnu reformu.
Trenutno, jedina prava inicijativa za decentralizacijom dolazi iz već postojeće, reklo bi se arhaične zaostavštine nekadašnje SFRJ, AP Vojvodine. Kada je u pitanju sever države, potreba za decentralizacijom zbog njenog pre svega etničkog sastava, međutim, ne rešava problem, već preti da stvori nove. Ipak, ne treba se zavaravati jer nije reč samo o Vojvodini. Regioni zapadne i južne Srbije, Pomoravlja, Šumadije, Raške oblasti bez obzira kako ih nazivali, imaju jednak, ako ne i veći značaj za celokupni srpski identitet. Svaki od ovih identiteta poseduje prirodnu potrebu za svojevrsnom autonomnošću što već u najavi proizvodi probleme. Naime, izopačeni brozovski vid autonomije već se pokazao i pokazuje se štetnim za srpski nacionalni interes i treba ga u startu odbaciti, čak osuditi. Decentralizacija Srbije nikako ne sme podrazumevati stvaranje autonomnih pokrajna koje u nekom istorijskom momentu, podstaknuti spolja, mogu poslužiti separaciji i na kraju dovesti do stapanja sa okolnim narodima koji vekovima halapljivo gledaju u Srbiju što bi neminovno proizvelo njen potpuni nestanak, odnosno uništenje. Srbiji i srpskom narodu neophodna je zdrava i ravnomerna decentralizacija određenih regiona.
Zdrava decentralizacija ili pravilnije regionalizacija podrazumeva podelu na određeni broj teritorijalno-administrativnih jedinica po mogućstvu sa najvećim gradom kao svojim prirodnim centrom, kojima bi se Ustavom garantovao visok stepen prava koji bi podrazumevao i svoju zastupljenost u Parlamentu i Vladi Republike. Tako formirane teritorijalno-administrativne jedinice bile bi podjednako tretirane jer nema nikakvog razloga da Vojvodina bude drugačije pravno uređena od Pomoravlja, Šumadije ili Raške oblasti. Nazivi teritorijalno-administrativnih jedinica drugorazrednog su značaja i mogli bi se nazivati svojim tradicionalnim imenom ili jednostavnije prema centralnom gradu, npr. region južne Srbije logično bi trebao biti nazivan niškim.
Dalje, imajući u vidu turbulentne decenije koje su srpski narod zadesile u prošlom veku, čini se opravdanom bojazan od eventualnih separatističkih težnji koje bi regionalizacija mogla izazvati. Radi se o principima regionalizacije, odnosno decentralizacije, koji bi zaobišao izmišljanje novih naroda, već bi po uzoru na Nemačku samo dodatno ojačao nacionalnu celovitost. U sledećem koraku osamostaljivanja lokalnih samouprava od vlasti u prestonici bilo bi kategorično i celovito premeštanje odgovornosti na nosioce vlasti u opštinama. Ovo pitanje prosto se nameće kao nužno u procesu zdrave i jednake decentralizacije.
Ovako sprovedena decentralizacija oduzela bi i nametnuto „pravo“ i prenaglašenu potrebu jedino građana Vojvodine da katagorički zastupaju ideje svojevrsnog političkog i ekonomskog „oslobađanja“ od pritiska prestonice. Ovo je posebno štetno pogotovo jer dolazi isključivo iz zlonamernih političkih krugova u ovoj oblasti, čije je političko bivstvovanje zasnovano jedino na degradaciji Svetosavlja, ideje Srpstva i Kosovskog zaveta, što kao svoju krajnost nema nameru da život građana Vojvodine učini boljim, već isključivo da im promeni identitet.
Konačno, ravnomerna decentralizacija jedan je od osnovnih preduslova za ravnomerni razvoj države, za oživljavanje sela i seoske privrede, zatim za uravnotežen sistem odlučivanja. Ustavna decentralizacija modifikovala bi i parlamentarni sistem Srbije u tom smislu što se nijedan zakon ne bi mogao usvojiti bez saglasnosti skupština regiona. Na taj način bi se odgovornost i suštinski prebacila na lokalni nivo čime bi i izbor vlasti u opštinama dobio na neophodnoj težini i snazi. Konkretno, većina lokalnih samouprava sada sprovodi politiku svojevrsnog, često omamljujućeg dodvoravanja centralnim vlastima, prevashodno kanalima političkih partija. Tako je paradoksalno imperativ vlasti na nivou opština postao izvršno-operativne prirode i isključivo usmeren u cilju sakupljanja političke podrške sopstvenim benificijama koje na svom kraju najčešće imaju potrebu za odlaskom u neku od centralnih institucija vlasti.
Ravnomerna raspodela sredstava državnog budžeta, ili, što bi svakako bilo pravednije i svrsishodnije, ostanak sredstava na nivou lokalnih, odnosno regionalnih administrativno-teritorijalnih jedinica predstavljalo bi najsnažniju posledicu zdrave regionalizacije. U tom slučaju bi svaki region u Srbiji imao i više motiva i sredstava za celokupni ekonomski, privredni, kulturni i, što nikako ne treba zaboraviti, etnički razvoj i biološki opstanak nacije.
Centralizovana Srbija oko svoje prestonice široko posmatrano ne treba biti shvaćena ni kao potpuno negativna pojava u etnografskom razvoju. Naime, celokupna svetska populacija prethodinih decenija svoje migracije usmerava ka velikim gradskim centrima. Tako je trend rasta već dovoljno velikih gradova izuzetno prisutan u čitavom svetu. Karta savremenog sveta sve više počinje ličiti na drevne mape koje su oslikavale polise u antičkoj grčkoj. Dešava se to da su veliki gradovi nakon Drugog svetskog rata počeli privlačiti stanovništvo iz unutrašnjosti i pored industrijskog i kulturnog razvoja širili su i sam geografski prostor oko sebe. Na taj način prethodnih decenija došlo je do nastajanja pravih metropola čiji razvoj ne prestaje. Naprotiv, on se sa razvojem modernih tehnologija i načina komunikacija, ubrzava. Kao posledicu ovog razvoja metropola u skorijoj budućnosti možemo očekivati pojavu pravih megapolisa, odnosno gradova koji po svojoj strukturi mogu, uključujući svoje blisko okruženje, postati pravi gradovi-države, nalik antičkim. Takvih primera već ima među najmnogoljudnijim državama sveta a ovaj trend bi se svakako mogao raširiti i na Evropu. U tom smislu bi i regionalizacija u našoj državi došla sa zakašnjenjem i postala anahrona već pre nego što bi zaživela.
Autor: Srđan Jović
