Često se za sam pojam grada Beograda vezuje ubrzan i razvijen saobraćaj. U saobraćaju se može sresti od pešaka, preko bicikle, električnih trotineta, automobila, tramvaja i autobusa. Gradski prevoz grada Beograda je itekako raznovrstan i razvijen, te samim tim ima i veliki broj zaposlenih među kojima se mogu naći vozači i muškog i ženskog pola. Ovim, dolazi do razbijanja tih stereotipa da ne postoji toliko grupa podela na muške i ženske poslove, te da se i u ovoj sferi može naći kvalitetan vozač ženske populacije.
Za sam početak osvrnućemo se na samo evoluciju preduzeća gradskog prevoza Beograda.
Odlukom opštinske uprave, javni gradski prevoz u Beogradu organizovan je kao posebna komunalna služba oktobra 1892. godine, po nazivom Beogradska varoška železnica. Tokom svog postojanja ova služba je poslovala pod različitim nazivima: Direkcija tramvaja i osvetljenja, Beogradsko električno i saobraćajno preduzeće, Gradsko saobraćajno preduzeće, Radna organizacija gradski saobraćak „ Beograd“, a sada, na osnovu Rešenj Osnivača pd 21. 12. 1989- posluje pod nazivom Gradsko saobraćajno preduzeće „Beograd“, kao javno komunalno preduzeće.
GSP poštuje tradiciju i neguje istorijsko nasleđe, a 14. oktobar se slavi kao Dan preduzeća. Pored prevoza putnika, ova insitutcija obavlja i sledeće delatnosti: reklame, iznajmljivanje vozila, prevoz osoba sa posebni potrebama, tehnički pregled vozila, popravke usluga za treća lica.
Pored istoriografije samog preduzeća, od samog nastanka do danas, unapređivala su se i sama vozila. Tu je bilo tramavaja: Šindler BBC, Čičica, Lejland, Debeljko i mnogi drugi. Danas Srbija uvozi dosta vozila iz inostranstva, gde je najveći saradnik Kina, sa autobusima.
Na samom čelu preduzeća nalazi se direktor Radiša Momčilović, koji je prethodno bio i direktor mnogoborojnih saobraćajnih preduzeća: Zemun, Karaburma..
Što se tiče odnosa prema putnicima i posedovanju javnih isprava, postoji licenca za prevoz. Sa njom privredno društvo, drugo pravno lice ili preduzetnik stiče pravo na obavljanje svih ili pojedinih vrsta javnog prevoza u drumskom saobraćaju. Od 2021. godine GSP poseduje licence: za obavljanje prevoza u domaćem linijskom saobraćaju i za obavljanje prevoza putnika u međunarodnom vanlinijskom prevozu. Licencu za prevoz je izdalo Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture. Ona je neprenosiva i njen rok važenja je 10 godina.
„IZA SCENE“ :
Uprkos dobro razvijenom preduzeću, unutar njega postoji veliko nezadovoljstvo prvenstveno zaposlenih, ali i u pojedinim slučajevima i samih putnika.
Pandemija Kovida 19 i novonastala kriza dovela je do toga da veliki broj mladih vozača napusti ovaj posao i opredeli se za rad u inostranstvu, gde su kako se navodi, plate dosta veće, a samim tim i uslovi rada puno bolji. GSP već nekoliko godina zbog toga kuburi sa brojem vozača, a zbog nižih kriterijuma za prijem na posao, autobuse voze penzionisani ili vozači pred penzijom, a često i oni bez ikakvog iskustva. Posledica toga su slučajevi poput onog kada je prošle godine vozač od 78 godina uleteo u suprotan smer kod Ade ciganlije.
Još jedan od činilaca nezadovoljstva zaposlenih jesu i loša vozila. Vozači se često žale na to što u samim vozilima nema klime, stoga im je leti bude previše toplo gde stvar dodatno otežavaju i same gužve, ili zimi kada nema grejanja. Vozači su se često žalili na zdravstvene probleme, na šta se reagovalo u retkim situacijama.
Usled nedostatka vozača, kako navode izvori, dešava se i da neki privatni prevoznici dovode u Beograd vozače iz unutrašnjosti i plaćaju im smeštaj u kojima ih spava po troje- četvoro. Sve se više dolazi u situaciju da se zapošljava po paroli „ daj šta daš“.
Ove godine su bili aktuelni štrajkovi zaposlenih zbog uvođenja šestog radnog dana i nezakonitog smanjenja naknade za topli obrok. Ni oni nisu „urodili plodom“, iako su neki i podnosili tužbe protiv preduzeća. „ Više“ sile odlučuju, ne sitni radnici. Na njih se vršio pritisak kroz ucenjivanje, gde bi oni povlačili svoje tužbe.
Problema je previše, rešenja skoro i da nema. Svi se nadaju povećanju plata, boljim uslovima ne bi li ostali u svojoj zemlji.
Autor: Milena Vlajić
