Sima Pandurović (1883 ‒ 1960), rođen je u Beogradu, gde je i preminuo. Poznat srpski moderni pesnik, esejista, kritičar i prevodilac. Pored Vladislava Petkovića Disa, Milana Rakića, Jovana Dučića, spada među najznačajnije pesnike s početka 20.veka. Pandurović je završio gimnaziju i Filozofski fakultet u Beogradu i počeo je da službuje kao profesor valjevske i beogradske gimnazije.
Učestvovao je u Prvom svetskom ratu, ali je zbog bolesti otpušten kući. Tokom okupacije živeo je u Valjevu sa ženom i dvoje male dece kod njene rodbine. Zbog jednog govora koji je održao na zboru 1917. u Valjevu interniran je u logor Boldogasonj, a potom u logor Nežider, gde je ostao do završetka rata.
Posle Prvog svetskog rata bio je sekretar Ministarstva prosvete i pomoćnik upravnika Narodne bibliotek, odakle je i penzionisan. Nakon Velikog rata, uglavnom prestaje pisati pesme i bavi se kritikom, estetikom i drugim knjićevnim poslovima.
Stvarao je pod uticajem Šarla Bodrela i Edgara Alana Poa. Poznavao je i nemačku pesimističku filozofiju, posebno Šopenhauera. Pandurovićev pesimizam se odlikuje racionalnošću, intelektualnošću, logikom i jasnoćom.
Za Pandurovića, Isidora Sekulić je izjavila:
„Demon misaonosti u ovom osobenom liričaru više je logičar nego metafizičar.“
Najpoznatija dela Sime Pandurovića su: „Posmrtne počasti“, „Dani i noći“, a 1910. godine je u Narodnom pozorištu u Beogradu prikazana njegova drama „Na zgarištu“, koju je napisao sa Kostom Petrovićem. Društvo hrvatskih književnika izdalo je Pandurovićeve sabrane pesme „Okovani stihovi“. Poslednja njegova zbirka pesama „Pesme“, sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano. Jedna od njegovih najpoznatijih pesama je „Svetkovina“.
U svojim uspomenama „Sećanje koje vida” povodom svog ljubavnog statusa, Sima Pandurović izjavio je:
„Krajem te godine sam se verio sa devojkom koju sam tajno već voleo i koju sam često uplitao u svoje stihove. Bila je to najmlađa kći advokata Miloševića, ona devojka bisernih očiju, graciozna, ozbiljna i elegantna, koju sam primećivao pokatkad na zabavama ili na ulici…”
- godine postala mu je i zvanična supruga, sa kojom je imao dvoje dece.
Posle Drugog svetskog rata je uhapšen i sudio mu je Sud časti 1945. godine, kao i Žanki Stokić. Osuđen je na pet godina gubitka srpske nacionalne časti zbog objavljivanja tekstova u vreme okupacije.
Autor: Maja Đorđević
