Na današnji dan, 26. marta 1984. godine, Branko Ćopić je skončao svoj život izvršeći samoubistvo skokom sa mosta „Bratstvo i jedinstvo“.
Branko Ćopić (1. januar 1915 ‒ 26. mart 1984), rođen je u selu Hašani u Bosanskoj krajini, a preminuo u Beogradu. Bio je srpski i jugoslovenski književnik. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1940. godine, na grupi za pedagogiju. Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. Poznat je kao pisac za decu, ali i kao pisac za odrasle.
Njegova najpoznatija dela su: „Doživljaji Nikoletine Bursaća“, „Orlovi rano lete“, „Bašta sljezove boje“, „Osma ofanziva“, „Gluvi barut“, „Ljudi s repom“, „Magareće godine“, „Doživljaji mačka Toše“, „Ježeva kućica“ i dr.
Zanimljiva je postavka da dela koja su prvenstveno namenjena deci, mogu ih za dozom ozbiljnosti čitati i odrasli. Time je Branko pokazao izvesnu unifikaciju i činjenicu da književnost za decu može biti isto tako ozbiljne sadržine, kao i književnost za odrasle. Najtipičniji primer ove tvrdnje je roman „Orlovi rano lete“, u kojem grupa dece i omladinaca uspevaju da se u vihoru Drugog svetskog rata nose sa nedaćama i zlom kao odrasli. Ovaj roman je i primer prekida bezbrižnog doba detinjstva i primoranosti preranog odrastanja.
Toma Kuzurović, pozorišni glumac i Brankov dugogodišnji prijatelj, govorio je o Ćopićevom samoubistvu:
„Taj božanski dar da nasluti, predvidi i hrabrost da to što sluti i – izgovori, ispostavilo se da je njegov proročanski um bio toliko snažan da pronikne u nevrijeme i poslije njegovog tragičnog kraja. On je na to upozoravao svojim književnim djelom, u kome se, umjesto revolucije zalagao za evoluciju. Nikad protivan, a vazda – antiprotivan. To ga je žigosalo, prokazivalo, proganjalo i progonilo do užasne smrti za koju se sam opredijelio krajem marta 1984. godine. Bio je uvjeren da će činom lične, fizičke žrtve poslati najsnažniju poruku – ne mogu i neću da preživim novi „Prolom“. Zemlju će nam rasturiti oni drugovi koji su je stvarali. To ja ne mogu da podnesem.”
Takođe, Kurzović je i govorio o ispovesti Ćopićeve žene Bogdanke:
„Ćopićeva žena, Bogdanka, pitala ga je kada će stići iz šetnje da postavi sto, da ručaju. Odgovorio joj je: „Sam ću postaviti, kad se vratim“. Nije ga bilo ni do podne, ni do predvečerja, tog 26. marta 1984. godine, kada se ubio. Našli su ga na betonu, pod mostom. Vidite, nije on bio tinejdžer, on je bio sedamdesetogodišnjak, koji je bio svjestan svog postupka. Meni je govorio: „Nikog nije briga što je očigledno da se naša lijepa zemlja rastače. Ja to ne mogu da podnesem i neću više da čekam tu smrt…“ Popeo se na ogradu mosta, leđima okrenut prema zgradi Centralnog komiteta na kojoj je bilo ispisano TITO, i skočio. Zapravo, strmoglavio se na beton. Prije toga, u hotelu „Moskva“, iz restorana sa sprata, gledao je u Savu, a ja vjerujem da je preko Save pogledom tragao za dalekim zavičajem… Častio je konobare, a kad su ga upitali koji je povod za takvo čašćavanje, kazao je: „Imam, vjerujte, veliki razlog…“ Brankov odlazak propratio je jedan šturi izvještaj i ukazivao je na njegovo, navodno, nervno rastrojstvo. Kakvo je vreme bilo, takav je bio izvještaj.”
Autor: Maja Đoršević
