Koledarske pesme koje se tiše čuju- običaji koji sve više izumiru

Društvo

”Mi idemo, koledo!
Ravnim poljem, koledo!
i zelenim, koledo!
Njivicama, koledo!
Ravno polje, koledo!”

Početni su stihovi lirsko-obredne običajne pesme. Ispevane u sedmercu, sa cezurom posle četvrtog sloga. Pesme koja se kako godine prolaze sve manje čuje u našim krajevima.

Mali broj ljudi zna ko su zapravo bili koledari. Radi se dakle o grupi momaka ili oženjenih muškaraca koji idu od kuće do kuće pevajući pesmu.  Pomenuta pesma je namenjena domaćinu kuće, detetu, snahi, sinu, kćerki, domaćici ili bilo kom članu domaćinstva.  Pomenuti običaj u kome su maskirani mladići obilazili kuće u selu od Badnjeg dana do Bogojavljenja. Na glavi su imali životinjske obrazine sa rogovima i bili obmotani ovčijim kožama. U rukama su držali drvene mačeve ili  kako bi u toku obreda vodili borbu protiv nevidljivih zlih duhova. U selima leskovačke Morave koleđani  su za vreme izvođenja obreda  nosili  poderana odela, a neki bi se obmotali i telećom  kožom, sa repom pozadi, na čijem je kraju zvonce. Oko pojasa i iznad  kolena nose  nanizana mala zvona i klepetuše. Naoružani su sabljama ili močugama. Preko lica nose maske od lejki ili drveta, koje su prišivene za ovčju ili kozju kožu, tako da liče na pčelarsku kapu. Na vrhu maske, bele, crvene ili crne boje, nalaze se rogovi. Iznad velikih očnih duplji ističu se veđe od crne vune ili nacrtane crnom bojom. Brkove i bradu prave od vune ili od konjskog repa, savijeni nos od lejke, a na otvorenim ustima nanizani su zubi od pasulja. Gornjoj Pčinji na glavu stavljaju celu kožu od crne ovce, a pozadi goveđi rep. Na Kosovu je dedica, koji uopšte predstavlja glavno lice među koledarima, pored  odela navlačio naopako beli ili crni kožuh, glavu je pokrivao kožnom torbom sa otvorima za oči i bradom i brkovima od kučina, a pozadi je u vidu repa nosio za raonik obešeno povesmo od kučina. Kao i dedica, i ostali koleđani morali su imati rukavice na rukama, a kolovođa i  praporce prišivene za prste rukavica i u rukama poveliki štap.

Pored pevanja, izvodili su i neke magijske radnje, sa željom za  zdravljem u kući, napretku  u kući, obilju, sreći, ljubavi…  Zauzvrat su Koledari  dobijali hranu i poklončiće.

O običaju se ne zna mnogo, ali su poznati podaci da je zabeležen kod Srba u Bosni, na Ozrenu. Još je bolje poznat u istočnoj i južnoj Srbiji. Kolede se spremaju već od Nikoljdana, ono što je zanimljivo je to da se dve gupe koledana nikako ne sastaju, tačnije se ne mimoilaze, zato što se uvek završi tragično, sa nekim sukobom i neredom. Što se smatralo lošim predznakom za celo selo.

U okolini Leskovca su se mogla videti: mladu, pevače, dedica…

Obred je počinjao 2. januara na dan Svetog Ignjata i trajao je u toku perioda „nekrštenih dana“ do Bogojavljenja. Smatalo se da oni predstvaljaju period zlih duhova, a dužnost koledara bila je da ih odagnaju. Koledari su u pohode kretali zorom, a obred se izvodio u samoj kući. Kolovođa bi pozdravio domaćina, a onda bi zapevali svoje pisme. Ako je u kući gde pevaju bila devojka jednog od koledara, njoj bi na ramena stavili fenjer, pa bi onda tako izvodili običaj.

O koledarima prvi je pisao Ilija Kujundžić, a novije spise zabeležio je Ivo Prćić, prvo 1939. godine u knjizi  “Bunjevačke narodne pesme”. Dok je u  drugoj knjigi, pod istim naslovom, koja je izašla 1971. godine ponovo  pisao o koledarskim pismama.

Interesantan je podatak da ne idu muškarci iz kuće u kojoj je neko preminuo. I pet dana ne smeju imati nikakvih kontakata sa ženom.
Ovaj običaj najviše se sprovodio u vinogradarskim krajevima Subotice, kao što je: Radanovac, Bucke, Bajski Vinogradi, Tavankut… Treba pomenuti  da je ovaj običaj sačuvan u Slavoniji, Liki, Dalmaciji. Ubraja se u božićne običaje. Kolede idu na treći dan Božića, na Ivanje.

Nazivaju se  ”oale” i smatraju ih „alosanim”, ili ih nazivaju „lesnici”, kako se pretpostavlja ,od stare slovenske reči lešij — šumski duh.

Dedica je glavno lice, koje započinje kolo i pesmu i vrši razne gorepomenute  mađijske radnje: prska vodom po kući, ako je hleb pečen, on će ga izvaditi, hranu na ognjištu promešati, započeće da prede ili da plete nešto…

Koledarski običaji su poznati svim slovenskim narodima. Govorili smo o običajima koji su se sastojali od elemenata rimskih Saturnalija, njihova rasprostranjenost je bila širom antičkog sveta, pa su se samim tim nadovezali na stare slovenske obrede.

 



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *