Borba za natalitet – koliko nove mere mogu oporaviti jug Srbije?

Društvo

Imajući u vidu aktuelnu pandemiju izazvanu korona virusom koja je preokupirala medije, samim tim i umove većine građana Srbije, mnogi od problema koji decenijama potresaju srpski narod, sklonjeni su po strani. Pored sveopšte krize identiteta, institucija, morala, parametara za vrednovanje života i tužnog duhovnog posrnuća kao zloslutnog, opominjujućeg oblaka iznad Srbije i dalje lebdi „bela kuga“. Ubrzano smanjenje nataliteta višedecenijski je problem koji sve društvene institucije uočavaju ali nijedna do sada nije ponudila pravo rešenje. Istini za volju, ovo je problem svih zemalja u okruženju, međutim, Srbija i srpski narod koji, osim što su okruženi onima koji halapljivo posmatraju njegove teritorije i zlobno tretiraju srpsku nacionalnu manjinu u svojim zemljama, prevashodna opasnost preti iznutra. Opterećena nacionalnim, verskim i drugim manjinama, koje se više ne mogu precizno ni pobrojati, broj Srba iz godine u godinu drastično se smanjuje dok nacija postaje oslonjena na one koji su napunili više od šezdeset godina života.
U cilju borbe za porast nataliteta građani Srbije naviknuti su na to da od svake nove Vlade slušaju jednu te istu priču, odnosno slične predloge i obećanja o merama pomoći i podrške mladim roditeljima, te sprečavanju odlaska mladih u inostranstvo i podsticaj rađanja dece koja bi ostala da život provedu u Srbiji. Tako se sada, kada XX vek postaje deo bledih sećanja, sa sve snažnijim osećajem teskobe u grudima prisećamo se vremena od pre tridesetak godina kada su nam tadašnji opozicionari lideri, a doskorašnji vladari Srbije, govorili o štetnosti i pogubnosti tadašnje politike. Govorili su tada o nekakvoj šovinističko-nacionalnoj politici koja mlade juri iz zemlje, te ih odvlači u nepotrebne ratove i stradanja čime šteti natalitetu. Sa zakašnjenjem i žaljenjem zaključujemo da je to bila politika usmerena ka dobrobiti srpskog, ali i svih onih naroda koji u Srbiji žive, da je njen cilj bio obezbeđivanje uređenog života u miru i stabilnosti. Sada, nakon skoro trideset godina, postaje kristalno jasno da su vremena koja su usledila nakon 2000. godine proizvela upravo ono o čemu su tkz. demokratski lideri govorili da će suzbiti i zahvaljujući svojim „evropskim prijateljima“ učiniti život u Srbiji boljim. Srbiji su najpre oduzete teritorije, zatim je žrtva proglašena zločincima, a njeni prirodni i industrijski resursi okupirani ili uništeni do temelja kao u najtragičnija vremena iz krvave i tužne prošlosti.
Konačno, kada je sveobuhvatno političko, ekonomsko i moralno stanje dostiglo ivicu provalije, neko se morao prihvatiti teške odgovornosti i preduzeti nešto kako bi situaciju doveo, za početak, na „mrtvu tačku“ a potom uz velike napore učinio i prvi korak ka realnom poboljšanju života, ne samo mladih, već uopšteno posmatrajući, svih građana Srbije. Jedna od niza mera koje Vlada preduzela jeste ona prema kojoj će od 1. januara tekuće godine roditelji za prvorođeno dete dobijati 300.000 dinara umesto dosadašnjih 100.000, dok će za drugo i treće iznos biti drastično povećan. Takođe, kao podstrek mladim roditeljima pored novčane nadoknade biće isplaćivan i roditeljski paušal za nabavku opreme za novorođenčad. Iako je javnost skoro dve godine usmerena na situaciju koju izaziva pandemija sa svojim kontraverzama, mere usmerene na mlade roditelje i budućnost naroda skrenule su pažnju i ostavile oprečne utiske širom Srbije.
Kada je u pitanju jug Srbije po pitanju nataliteta i uopšteno posmatrajući opstanka naroda u ovom delu države, pre svega kada je reč o seoskim sredinama, situacija je oduvek bila kritičnija nego u ostalim krajevima domovine. Sa tim u vezi, položaj mladih roditelja drastično se razlikuje u selima i gradovima. Seoska domaćinstva, na primer, u predivnom kraju u dolini Južne Morave ostaju pusta. Slična je situacija i u planinskim selima u okolini Niša. Ona ostaju bez ljudi pre svega zbog toga što se mladi teško odlučuju za zasnivanje porodice koja bi svoju ekonomiju bazirala na poljoprivredi. U ovim krajevima, pored mera podsticaja nataliteta, neophodno je ekonomski, ali i duhovno i etički pokrenuti proces opstanka i povratka na selo. Načina za to je mnogo a ogledaju se prevashodno u vidu ulaganja u male seoske zajednice koje moraju postati svojevrsni mali centri, sa svim osobenostima koje život u gradovima čine privlačnim. Pored podsticaja poljoprivrede kao osnovnog pravca razvitka, neophodno je učiniti selo privlačnim i za obavljanje drugih uslužnih, trgovinskih i proizvodnih delatnosti. Takođe, od neprocenljive je važnosti razvijati kulturno-umetničke institucije, odnosno obnoviti i osnivati Kulturne centre i biblioteke, zatim bioskope, putujuća pozorišta, sezonske sportske aktivnosti. Kao folklorno-tradicionalne specifičnosti srpskog naroda neophodno je selima vratiti kafane i restorane, odnosno mesta za zabavu i relaksaciju koja su, nažalost, zamenjena diskontima, trafikama i prodavnicama. Konkretno, mladima u seoskim zajednicama mora biti pruženo sve ono zbog čega oni napuštaju svoja ognjišta i odlaze u gradove.
Sa druge strane, u gradovima je situacija nesrazmerno drugačija zahvaljujući tome što su mogućnosti nesrazmerno veće. Niš, kao svojevrsna prestonica juga Srbije, pruža nebrojano mnogo mogućnosti, pogotovo u poslednjih nekoliko godina. Pored svojih starih i dobro očuvanih institucija, gradske infrastrukture i daleko poznatih posebnosti, Niš je u velikoj meri unapredio svoj izgled i model života. Stari Naisus, grad na Nišavi, u poslednje vreme izgleda kao pravo gradilište u kome su za samo par godina izgrađena čitava stambena naselja, novi bulevari, okretnice, mostovi i putevi koji su nekada veoma dugu i zamornu komunikaciju preko reke sveli na svega nekoliko minuta vožnje automobilom ili gradskim prevozom. Iako nikada ne može ugasnuti onaj plemeniti južnjački temperamet pečatiran srdačnošću, gostoprimljivoću i toplinom, Niš polako postaje pravi globalni centar regiona. Turistička organizacija Niša kao institucija već godinama radi na modernizaciji i promovisanju grada, koji ubrzano privlači ne samo starne turiste već i investitore spremne da ostvaruju profit na jugu Srbije. Zahvaljujući agresivnom uplivu stranog novca i strane kulture Niš postaje atraktivno mesto za rad i život ljudi iz čitavog regiona.
Država, sa druge strane, poslednjih godina svesno i odgovorno svoju pažnju, iako u tragovima, usmerava ka Nišu, u kome je nakon više od sto godina zasedala i Vlada Srbije, u kome je predsednik boravio nekoliko dana i time nedvosmisleno pokazao koliko sadašnja vlast, za razliku od većine prethodnih, brine o svakom delu svoje zemlje. Ne treba se ipak zavaravati i otići u nekakvu glorifikaciju onoga kako se vlast u Srbiji odnosi prema Srbiji van prestonice. Centralizacija državne uprave i društvenog života još uvek predstavlja jednu od najtežih bolesti sa kojom se srpski narod u provinciji bori a koja ugrožava i sam opstanak vitalnih delova otadžbine. Međutim, treba istaći da se trenutno i na tom planu radi bar onoliko koliko se može iako su uslovi nametnuti 2000. godine i negovani punih trinaest godina, usmereni na štetu nosioca srpke kulture, tradicije i ekonomije, odnosno sela i provincije. Direktna posledica centralizacije ili „beogradizacije“ Srbije jeste smanjeni natalitet koji pustoši Srbiju seleći je u prestonicu.
Građani Niša, uostalom kao i većeg dela Srbije, ostaju podeljeni po pitanju svih važnih segmenata živata, pa tako i kada je reč o merama Vlade za održavanje nataliteta. Deo Nišlija smatra da su sredstva koja vlada pruža nedovoljna i kratkoročna te da suštinski ne rešavaju problem nataliteta, već da služe trenutnopolitičkim interesima. Uzevši u obzir celokupnu situaciju i stanje naroda i države, ovakva razmišljanja svakako pronaleze i realnu podlogu u svakodnevnom životu. Međutim, istini za volju, u poređenju sa onim što je predhodilo trenutnom stanju, deluju kao tračak nade. Naime, ukoliko bi se celokupna spoljnopolitička pozicija Srbije promenila, a to najmanje zavisi od srpskih vlasti, ova i mnoge druge mere Vlade mogu biti savršen pokazatelj dobrih namera i velikih napora koje ona čini kako bi se iz poražavajauće pozicije u koju je narod stavljen može izvući za početak malo, a kasnije i mnogo više. Kako god, među Nišlijama ima i onih koji veruju u svetliju budućnost i ovaj Vladin podstrek rađanju doživljavaju kao mogućnost za korak napred u odnosu na sramne mere koje su preduzimane pre nešto više od deset godina. Ukoliko se podsetimo apela ili blje reći molbe koju je još pokojni sv. Patrijarh Pvle upućivao tadašnjim vlastima, da ne oporezuju na dodatnu vrednost opremu za bebe, trenutne mere izgledaju više nego razumne a pre svega etičke.
Takođe, činjenica da u Nišu živi znatno veći broj stanovnika nego pre desetak godina nedvosmisleni je pokazatelj većih mogućnosti koje grad pruža u odnosu na prošlost. Sve je više mladih koji se odlučuju na brak, na osnivanje porodice i rađanje dvoje i više dece. Mogućnosti izbora za odgajanje dece takođe se razvijaju iz godine u godinu. Niš postaje grad bogat zelenilom, parkovima, dečjim i sportskim igralištima, sportskim i kulturnim manifestacijama dok su škole u gradu opremljene modernim sredstvima za ostvarivanje kvalitetnije nastave. Na kraju, pored novčane nadoknade za roditelje, napori koje država ulaže u podršku mladim roditeljima prilikom kupovine stanova, zatim mere koje preduzimaju nosioci lokalnih samouprava a koje se razlikuju od opštine do opštine, uz neminovno lakši pristup poslovima, otvaraju perspektivu koja može biti putokaz daljem radu na suzbijanju jedne od najtežih opasnosti koje prete vitalnosti naroda i države.

Autor: Srđan Jović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *