Viševekovno postojanje srpske srednjovekovne države svakako je u skladu sa karakterom veka proteklo u vladavini dinastija, naravno Nemanjići zauzimaju istaknuto mesto u tom istorijskom periodu, dok gospodari koji su zasigurno imali aspiracije da njihovo potomstvo zavlada državom ujedinivši, ili pokorivši potencijalno teritorije ostalih pretendenata na presto, uglavnom u većini slučajeva nisu uspevali da uspostave dinastiju.
Period turskog osvajanja i nakon Drugog pada Despotovine protekao je, za srpski narod i kontinuitet državnosti u znaku crkve. Ona je bila najvažnija spona sa nekadašnjom državom, dok, jasno, srednji, a ni novi vek nisu bili, bar što se ovih prostora tiče, u fazama koje bi se mogle okarakterisati kao problematične po pitanje stava o postojanju monarhije. Smatralo je se da drugačije nije moguće, monarh i dinastija su bile alfa i omega srpske državnosti.
Karađorđevići i Obrenovići su devetnaesti vek, najpre okarakterisali međudinastičkim sukobima, završenim 1903, nasilnim gašenjem dinastije Obrenović, dok u dvadesetom veku žestoki pritisci su dovodili integritet monarhije u pitanje, pre svega zahvaljujući jačanjem socjilizma.
Socijalizam je bio najrealnija pretnja po monarhiju, pogotovo što je jedna velika i viševekovna dinastija Romanov, zbačena 1917, a potom i potpuno ugašena naredne godine od strane boljševika. Prvi put je zaista bilo dovedeno u pitanje da li su monarhiji vekovi na istorijskoj pozornici odbrojani.
U srpskom i jugoslovenskom slučaju epilog Drugog svetskog rata prošao je znaku republike, tačnije nove, socijalističke vlasti. Za Evropu Prvi svetski rat značio je nestanak carstava koja su krojila sudbinu Evrope, a monarhije su, kako se ideja socijalizma širila, postajale sve manje otporne na vrlo žestoke udare, a pritom, na primer u francuskom slučaju, republika nije bila nepoznanica.
Samim tim, Drugi svetski rat su neke zemlje dočekale kao monarhije, druge kao republike, treće nedefinisanog uređenja, dok je posleratni svet u zasenak bacio podele na kraljevine i republike, već se delio na socijalistički i liberalno kapitalistički.
Socijalistička Jugoslavija stvorena kao federacija isticala je značaj republike, čak i pesme gde se republika karakteriše kao majka, a revolucionari kao njeni sinovi jasno ističe da su jugoslovenski narodi republiku upoznali u crvenoj boji, kao karakter socijalizma, što ima određene konsekvence danas.
Srbija je dobro poznavala monarhiju, autokrate nisu zadugo pronalazile mir u njoj, volja naroda nije bila, naravno u skladu sa vremenom, presudna u smenama, formiranjima vlada, već su vladajući krugovi, često i vladar samostalno odlučivali o sudbini države. Republika takodje nije došla u formi demokratije de facto, već delimično de iure, kroz na primer dobijanje ženskog prava glasa, ili ukidanje takozvanog imovinskog cenzusa za glasanje, ali vreme socijalizma nije poznavalo druge političke opcije, te o bilo kakvim izborima ne može biti ozbiljnije diskusije, a i pojam „diktature proleterijata“ zasigurno nije garantovao bilo kakvu vrstu demokratije i ko zna kakve političke slobode.
Monarhija nosi određene poteškoće u vidu nasleđivanja prestola, kao da automatski sposobni vladar (kralj) državnik na prestolu ostavlja isto tako sposobnog naslednika, pritom ako se insistira na tome da kralj bude samo simbolična figura u državi, onda današnje, možda previše izvikane turbulencije po dilemi kraljevina, ili republika bivaju suvišne. Čemu tako potencijalni radikalni prelaz sa republike na monarhiju, bez monarhije i de facto i de iure. Pritom, svetska politička scena više ne uzima u razmatranje doskorašnje podele na levicu i desnicu kranje ozbiljno, a kamoli pitanje budućnosti države u vidu monarhije, ili republike.
Srbija, na žalost u modernom dobu nije upoznala ni monarhiju, a ni republiku u svom najboljem svetlu, otuda se podeljene grupe i pojedinci pri argumentaciji za, ili protiv drže vrlo nestabilnih i diskutabilnih karakteristika oba uređenja, pritom braneći svoja stanovišta epitetima republike, ili monarhije isključivo iz naše prošlosti, pritom ne shvatajući šta su u stvari ideali jednog, ili drugog, da oni nisu samo stvar jednog naroda, već su univerzalnog karaktera koji svoje utemeljenje nalazi u vekovima postojanja.
Devedesete su donele izbore, mnoštvo političkih opcija, pa sve do danas republika nije pronašla svoju dušu, čime pristalicama monarhije daje obilje argumenata da budu protiv nje, ali nije republika sama po sebi ometač u dostizanju idela demokratije, slobode, pravde… već selektivna primena, koja korene pronalazi duboko u prošlosti, pre svega u samoj selektvnoj primeni monarhije, tačnije autokratiji, ignorisanju volje naroda, diktaturama i slično.
Dilema republika, ili monarhija danas je po mnogo čemu prevazidjena, pre svega svet nema vremena da na takve stvari gleda ozbiljno, pogotovo u vremenu kada i same idelogije ubrzano gube na značaju, granice postaju stvar prošlosti, a globalizacija je već uveliko prisutna. Takodje, pomenuta dilema se na žalost upotrebljava kao beg od stvarnosti, ljudi i dalje sebe određuju prema stranama iz Drugog svetskog rata, pritom stavljajući povez preko očiju pred novim tokovima koji su i te kako prisutni, ali i istorijskim činjenicama koje ne odgovaraju subjektivnoj percepciji.
Navedeno istorijsko podsećanje je tu sa ciljem da pojasni suvišnost današnje dileme, jer će mnogo bezbolnije biti omogućiti republici pokušaj da svoje kapacitete iskoristi, iako to danas deluje dosta utopistički (mada manje nego insistirati na vraćanju monarhije), jer je republika u našu državu došla kao gost od koga očekujemo samo ono što može koristiti establišmentu, pritom ne tražeći od nje da svoje darove podeli i ostalima. Monarhija je pala na tom ispitu, iako ona nije bila gost, već domaćin doma.
Autor: Miloš Simeunović
