Pomenuto jevanđelje je nastalo osamdesetih godina XII veka, između 1180. i 1187. godine u crkvi Svetog Petra i Pavla, zadužbini kneza Miroslava. Pisano je na pergamentu ( pergament je životinjska koža, koja se nekada koristila umesto papira ili papirusa), sastoji se od 181 lista u kožnom povezu. Dimenzija 415×285 mm, ustavnom ćirilicom.
Jevanđelje je napisano na zahtev humskog kneza Miroslava, brata velikog župana Stefana Nemanje. Dva pisca su radila na pisanju pergamenta , iako se samo jedan od njih dvojice potpisoao. Dijak Gligorije je pisar ili minijaturista jevanđelja, dok nam je drugi do danas ostao nepoznat.
Pomenuto jevanđelje je pisano na staroslovenskom jeziku, srpske redakcije i raške ortografije. Ako govorimo o njegovom sastavu, treba napomenuti da je u pitanju jevanđelistar, tačnije bogosložbena knjiga koja u sebi ima delove četiri jevanđelja. Tekst je pisan perom u dve kolumne, mrkom i crnom bojom, a većina naslova crvenom. Knjiga se sastoji od 296 minijatura crtanih perom, a zatim bojenih četkicom i ukrašenih zlatom. Kožni povez jevanđelja nije prvobitan, on je napravljen u XV veku.
Danas se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu, jedan od njegovih listova se nalazi u Sankt Peterburgu. Ono je 1979. godine proglašeno za kulturno dobro od izuzetnog značaja. Zatim je u junu 2005. godine upisano na listu UNESKA. Narodna biblioteka Srbije je propisala da Miroslavljevo jevanđelje, može biti izlagano samo deset dana tokom jedne godine. Zbog stanja u kome se trenutno nalazi. Naime ozbirom da je u pitanju životinjska koža, ono se mora čuvati u posebnim uslovima. Kako se nalazilo u različitim okolnostima, dosta je uništeno.
Ono što je zanimljivo je upravo njegova istorija, kroz kakve je sve nepogode prošlo, a ipak ostao sačuvano nekim čudom.
Sedam i po vekova je putovalo i prešlo više od 15 000 kilometara. Mnogi govore da ga sam Bog čuva, izbeglo je nemilosrdno spaljivanje i krađu koji su zadesili mnoge knjige. Ono što se pouzdano zna je da je pisano na zahtev kneza Miroslava, ali se ne zna pouzdano koji je razlog pisanja. U njemu se pokazuje pravoslavno ispovedanje vere. Sumnja se da su optužbe za bogumilstvo bile jedan od povoda za naručivanje jevanđelja.
Stojan Novaković je dao ime – Miroslavljevo jevanđelje. Format je četiri puta veći od uobičajenog. Svi inicijali su međusobno različiti, bogato su ukrašeni, velikih dimenzija, nalik zapadnoj iluminaciji. Ljudski inicijali koji su prikazani na stranicama su prirodni, životni i nisu idealizovani.
Prvih godina nakon njegovog objavljivanja služilo je kao bogoslužbena knjiga u crkvi Svetog Pavla i Petra u Bijelom Polju.
1189. godina je od izuzetne važnosti za Miroslavljevo jevanđelje, jer je upravo pomenute godine održana liturgija sa njegovih raskošnih stranica i osvećen manastir Hilandar na Svetoj Gori, gde je i korišćen do XIX veka.
Arimandritom Porfirije Uspenski, koji je inače ljubitelj starih spisa, bio je oduševljen jevanđeljem i isekao 166. list, te ga poneo sa sobom u Ukrajinu. Na pomenutoj strani se nalazio i jedini ženski lik u jevanđelju – reč je o liku Vavilonske bludnice. Upravo je to gorepomenuti list, koji je čuvan u Kijevu, a danas u Sankt Peterburgu.
Aleksandar Obrenović, koji je želeo da otplati dugove manastira i vrati ga pod srpski suverenitet, u znak zahvalnosti jedan od poklona bilo je upravo Miroslavljevo jevanđelje. Nakon toga po nalogu kralja, jevanđelje se odnosi u Beč, kako bi se tamo izgradilo fototipsko izdanje.
1897. Ljubomir Stojanović se vratio u Beograd i predao original Miroslavljevog jevanđelja.
1903. kralja i njegovu suprugu ubija grupa oficira i iste noći nestaje Miroslavljevo jevanđelje. 11 godina nakon pomenutog nemilog događaja nije bilo poznato gde se nalazi.
1914. godine se pojavljuje u Kruševcu od strane narodnih poslanika Ljubomira Davidovića i Vojislava Marinkovića. Dolazi u ruke narodnih poslanika, tako što je jedan bibliotekar iz Topole našao original jevanđelja u sanduku kralja Petra. Jevanđelje se kao jako važan dokument čuvalo pod budnim očima i stražom.
Na putu od Raške do San Đovanija desile su se brojne neprilike i mnogo bombardovanja, međutim pomenuto jevanđelje je uspelo da se sačuva. Upravo je neoštećena knjiga stigla do Krfa u Grčkoj. 1918. godine ga vraćaju pod pratnjom vojske u Srbiju.
Između dva svetska rata Miroslavljevo jevanđelje se nalazi u posedu porodice Karađorđević, 1903. godine se predaje Narodnoj biblioteci.
Za vreme bombardovanja je takođe izbeglo sudbinu mnogih uništenih i spaljenih knjiga. Nemci su nakon ulaska u Beograd odmah pošli u potragu za ovim raskošno napisanim jevanđeljem. Nakon čega se jevanđelje sklanja u Užicu na čuvanje. Nakon toga se vraća u Narodni muzej, gde se čuvalo u vitrini, koja nije imala adekvatne uslove za čuvanje takve vrste rukopisa. Tu je dožvelo više štete nego 750 godina pre toga. Nakon toga se vadi iz vitrine i samo povremeno pokazuje.
Autor: Katarina Tomić
