Tokom 15. i 16. veka Portugalija je neuspešno pokušala da uspostavi monopol na trgovinu u Indijskom okeanu, koji je u to vreme predstavljao pravu riznicu prirodnih bogatstava. Južno kinesko more i istočni deo Indijskog okeana predstavljali su idealo područje za trgovinu, koje je, zbog bogatstva Kine, već imalo razvijenu trgovinsku mrežu. Namera Holanđana bila je da se uključe u već postojeću mrežu i uspostave međunarodnu trgovinu.
Godine 1601. konkurencija na tržištu je bila velika, nabavna cena začina iz Indonezije je rasla, dok su u Amsterdamu skladištene ogromne količine i prodajna cena je opadala. U to vreme Holandija se sastojala iz nekoliko samoupravnih oblasti, dok je nominalna vlast bila u Hagu. Da bi se stvorio monopol, bilo je neophodno da se stvori jedinstveno telo, pa je tako nastala Holandska Istočnoindijska kompanija (Vereenigdje Nederlandsche Geoctroyeerde Oostindische Compagnie ili skraćeno VOC) kojom je upravljalo veće od 17 članova nazvano Heeren XVII. Holandska vlada je kompaniju navodno osnovala na 21 godinu, a sama kompanija imala je moć da vodi ratove, osuđuje, zatvara i pogubljuje zatvorenike, izdaje sopstveni novac, pa čak i da osniva sopstvene kolonije. U suštini, osnovana je država unutar države čija vlada nema obaveze prema svojim žiteljima. Njena jedina svrha bila je finansijska dobit. U periodu od 1602. do 1663. kompanija je napala portugalske i španske naseobine u Čileu, Brazilu, Zapadnoj Africi, Persijskom zalivu, Indiji, Šri Lanci, Indoneziji, Kini i Filipinima. Do 1648. godine holandske zemlje su bile među najbogatijim u Evropi. Stanovnici su profitirali samo od posedovanja dela trgovačkih brodova. U to vreme je bilo bolje posedovati 10% od 10 brodova nego 100% jednog broda, jer u tom slučaju gubitak jednog broda ne bi bio katastrofalan. Godine 1605. kompanija je shvatila da, ukoliko želi globalni monopol nad začinima, mora da ima baze u Indoneziji, ali i vojne garizone kojima bi vodila ratove i „osigurala trgovinu“. Nakon višegodišnjih pregovora i povremenih okršaja, kompanija je izbacila Britance iz trke i uspostavila monopol nad začinima. To im je dalo odrešene ruke da kontrolišu kako prodaju, tako i proizvodnju začina, pa su čitava ostrva demografski uništavana, neka čak i etnički očišćena kako bi radna snaga bila jeftinija i poslušnija. Za 20 godina Holandija je uspostavila apsolutni monopol na karanfilić i muskatni oraščić. Tu su dodali cimet 1658. preuzevši kontrolu nad Šri Lankom, a nakon 1638. bilu su jedini Evropljani kojima je bila dozvoljena trgovina u Japanu. Prestonica kompanije, Batavija (današnja Džakarta), postala je najznačajnija luka u jugoistočnoj Aziji u koju su dopremani začini iz Indonezije, zlato, bakar i srebro iz Japana, čaj, svila i porcelan iz Kine, zatim su otpremani u Indiju gde su menjani za pamuk i korišćeni za kupovinu ostalih dobara. Do sredine 17. veka samo su najkvalitetniji proizvodi uopšte mogli da dođu do Evrope. Bilo je to zlatno doba Holandije koje je iznedrilo Rembranta, Vermera, Rojsdala i ostale. Čak je i francuski filozof Rene Dekart u tom periodu živeo u Holandiji. Mnoge zgrade koje i danas postoje izgrađene su u to doba.
Vremenom se ukus Evropljana promenio, pa je potreba za muskatnim orahom bila zamenjena potrebom za šećerom, a fina holandska vuna bila je zamenjena pamukom. Britanija je vremenom kopirala holandski model i prilagodila se novim uslovima potražnje i tržišta. Na kraju se svelo na to da je održavanje monopola koštalo više od vrednosti začina i kompanija je bankrotirala 1799.
Holandska istočnoindijska kompanija je tipičan primer toga šta se dešava kada korporacija postane moćnija od države (vrednost kompanije 1637. iznosila je 78 miliona holandskih guldena, što bi danas iznosilo oko 7.400 milijardi dolara). Imala je finansijsku i vojnu zaleđinu države, ali za razliku od iste, nije imala nikakve obaveze prema ljudima kojima je vladala, niti se bojala gubitka vlasti, što je rezultovalo genocidima širom Indonezije.
Autor: Nenad Jovanović
