S obzirom da je ovo zaista česta tema kod nas, kako gledate na slobodu medija u Srbiji trenutno?
Sloboda medija i kvalitet novinarstva uopšte ugroženi su zato što institucije i javni funkcioneri ne pružaju minimum informacija koj su novinarima potrbne za svakodnevno izveštavanje. Javna uprava ustrojena je tako da komunikacija sa medijima ide preko PR službi koje zapravo cenzurišu odgovore zaposlenih unutar institucija. Zbog toga do medija često stižu gotovo neupotrebljivi odgovori na pitanja, formulisani tako da tu nema nikakvih informacija.
Pojedine institucije su samovoljno odlučile da ignorišu zakonske mehanizme koje novinari koriste da zahtevaju dokumenta i podatke, pa se često kaže da je slobodan pristup informacijama od javnog značaja gotovo ukinut poslednjih godina. U celom svetu, a kod nas sa nešto jačim intenzitetom gubi se jedna vrsta manira, svesti javnih funkcionera da je u opisu njihovog posla da se jave na telefon i novinarima objasne sve ono što ih ovi pitaju. Strategija partije na vlasti je da se svaki potez predstavlja isključivo kao pozitivnu stvar zbog čega se pitanja novinara koja ukazuju na zloupotrebe i pozivaju na odgovornost označavaju kao politički napadi.
Da li po Vašem mišljenju postoje nezavisni mediji u Srbiji?
Nezavinsot leži u samim novininarima, pojedincima koji bez straha i ustezanja postavljaju pitanja, uporni su da dođu do važnih dokumenata ili prepoznaju probleme društva analizirajući podatke. Mislim da su to odluke koje novinari donose na individualnom nivou i ne zavisi mogo od medija u kome rade. Medijske kuće i redakcije kod kojih su ovakvi pojedinci na pozicijama odlučivanja , medijske kuće koje neguju takvu novinarsku etiku i pristup poslu suštinski jesu nezavisne. Takviih medija ima jako malo, ali to jeste nešto čemu treba da teži novinarska zajednica.
Verujem da je većina upoznata sa slučajem nestalog saudijskog novinara Džamala Kašogija koji je prvobitno ubijen u saudijskom konzulatu u Istanbulu, a potom isečen. Koliko je opasno biti istraživački novar kod nas, ali i u svetu?
Samo po sebi istraživačko novinarstvo nije opasno i na ovu profesiju ne treba da se gleda na taj način. Rad na istraživačkom tekstu prolazi kroz razne faze od prikupljanja informacija i dokumentacije, do provere njihove autentičnosti sa ekspertima i pravnicima. To je profesija koja ima stroga pravila kako ne bi došlo do grešaka koje novinare mogu da dovedu u neprijatne situacije. Opasno je kada režim stvara klimu u društvu da su istraživački novinari strani plaćenici, špijuni koji podrivaju državu, a kada institucije nisu dovlovljno jake da zaštite novinare. Opasno po novinare jeste kada sistem radi na tome da ih onemgući, umesto da ih štiti.
Ono što se dešava na jednom delu medijske scene mnogo je opasnije od istraživačkog novinarstva. Zamislite samo koliko opasan može da bude rad u tabloidu, svesno širenje laži bez posledica ili koliko li je opasno da svakog dana pravite televizijsku emisiju čiji je cilj jedino da uznemiri, podigne tenziju javnosti, a ne nudi nikakve činjenice ili informacije. Koliko opasno može da bude da se predstavljate kao novinar, gostujete po televizijama, a da vaša jedina funkcija bude širenje propagande ili relativizacija. To su suštinske opasnosti zbog kojih tripe čitave generacije koji formiraju stavove i donose odluke na osnovu potpuno lažne slike društva. Opasna je samo propaganda, istina može da bude samo lekovita.
Na koji način se vrši izbor teme koja će se istraživati, po kom pricipu se selektuje bitnost date teme?
Neke od najznačajnih priča redakcije BIRN-a nastale su na na osnovu predloga čitalaca, građana koji su nam dojavili da nešto nije u redu u njihovom okruženju, na njihovom radnom mestu. Istraživačko novinarstvo zahteva jako puno vremena zbog toga se trudimo da teme koje obrađujemo zaista budu važne građanima. Upravo zbog toga što se zaista trudimo da čujemo probleme građana i od njih napravimo istraživačke teme, BIRN je stekao veliko poverenje publike. Za mene je to možda najleši deo posla, kad vidite da postoji zajednica ljudi koja nam veruje i kojoj znači sve ono na čemu moje kolege i ja radimo.
S obzirom na današnjicu koja nas okružuje, da li bi savetovali mlade ljude da se bave istraživačkim ili estradnim novinarstvom?
Svako u ovom poslu ima pravo da izabere žanr i pristup koji mu najviše odgovara i kroz koji može najbolje da doprinese razumevanju društva i trenutka u kome živimo. Ne smemo da zaboravimo da su činjenice suština ovog posla bez obzira da li tematski pokrivamo estradu, sport, politiku ili kriminal. Objektivnost i neka opšta pravila u izveštavanju nisu rezervisana samo za političke teme, već to treba da važi za profesiju uopšte.
U istraživačkim redakcijama danas u glavnom rade mlade žene od tridesetak godina. Meni je jako drago zbog toga, zato što smo generacijski izabrali pristup poslu koji je utemeljen na činjenicama. Recimo, tri najbolje istraživačke priče tokom prošle godine, priče koje su osvojele EU nagradu za istraživačko novinarstvo, napisale su koleginice i kolege od tridesetak godina. Mislim da to treba da se istakne, zato što se ovde često govori kao da su sve vredne priče već napisane i da se sve vžno u novinarstvu već desilo. Mislim da nije tako, mislim da je ovo profesija koja je uspela da opstane baš zbog toga što se menjala kroz vreme, išla u korak sa tehnologijom i povezivala se sa publikom. Probleme i interesovanja publike kod nas svakako da najbolje osećaju istraživačke redakcije.
Dobitnica ste nagrade za istraživačko novinarstvo „Dejan Anastasijević“ u kategoriji onlajn medija za tekst „Korona: Broj umrlih i zaraženih višestruko veći od zvanično saopštenog“. Koliko je teško doći do informacija koje vlast pokušava da zataška svim silama i da li Vas je ova nagrada podstakla za dalji napredak u radu?
Ta priča pokazuje da istina ne može da se sakrije čak i u strogo kontrolisanim uslovima kakve smo imali tokom pandemije. Traganje za informacijama koje svi žele da sakriju je jedna vrsta izazova, problema koji treba da osmislite i savladate. Zbog toga je istraživačko novinarstvo veoma kreativan i zanimljiv posao.
Priča o broju preminulih od korone nije nastala samo mojom zaslugom, iza nje stoji veliko poverenje publike i pomoć kolega. Zaista je dobar osećaj kada novinarska zajednica prepozna važneee priče na kojima radite i ceni vaš rad.
Kao novinarka redakcije u kojoj važe uslovi i slobode o kojima većina medija u Srbiji može samo da mašta, koji savet bi dali Vašim kolegama koji nisu u mogućnosti da rade svoj posao uprkos svesnosti šta je dobro a šta ne?
Veliki broj kolega radi svoj posao uprkos strašnim pritiscima. Samo tokom poslednjih mesec dana kolege na lokalu našle su se u nemogućim situacijama koje zahtevaju hitnu reakciju policije i tužilaštva, ali i društva. Nedavno smo imali sučaj da je urednica portal Podrinske Isidora Kovačević završila na nekakvoj poternici koja je polepljena svuda po Šapcu, gradu u kome živi. U istom periodu, slučaj kolege Milana Jovanovića iz Grocke, vraćen je na ponovno odlučivanje nakon što je ukinuta prvostepena presuda optuženima za paljenje njegove kuće.
Umesto saveta, treba da se podsetimo da ipak postoje ljudi koji su spremni da se bave ovom profesijom pored nemogućih uslova u kojima rade. To je za veliko poštovanje i inspiraciju
Autor: Anđela Golijanin
