Vlada Kovačević je mlad glumac koji se zahvaljujući svom talentu uspešno pozicionirao na našoj glumačkoj sceni ulogama Arse (‘’Istine i laži’’) i Mite (‘’Klan’’). Ovom prilikom razgovarao je s nama o svom životnom pozivu, akademiji, o istinama i zabludama koje idu ruku pod ruku sa glumom i popularnošću. Otkriva nam šta nikad ne bi uradio kao i šta bi posavetovao mladim ljudima koji žele da se otisnu u svet glume.
Da se ne baviš glumom, čime bi se bavio?
Nisam siguran. Gluma mi je oduvek bila želja i to mi se i ostvarilo. Dobio sam priliku i upisao akademiju. Kada se ne bih bavio glumom, siguran sam da bih se snašao u nečemu, ali ništa me ne bi ispunjavalo kao ovaj posao.
Da li si tremaroš? Da li ti se desilo da se parališeš nekad od treme?
Moguće je da imam tremu u određenim trenucima pre samog izvođenja, ali iz nje se uvek trudim da izvučem ono najbolje i da zahvaljujući njoj izvođenje učinim još boljim. Iako je mnogi tako ne doživljavaju, mislim da trema može biti dobra i konstruktivna. Što bi rekao neko pametniji od mene, u dve reči, imam pozitivnu tremu. Možda na prstima jedne ruke mogu da navedem kada sam se paralisao, to mi se generalno ne dešava. Trudim se da pritisak bude prijatelj.
Da li misliš da je danas lakše ili teže postati glumac?
Danas je mnogo lakše postati popularan, a mislim da je izuzetno teško postati glumac. Postati popularan je lakše zbog društvenih mreža, a postati glumac je izuzetno teško zato što nas ima mnogo i zato što je put ka autentičnosti posut mnoštvom prepreka današnjeg-modernog društva. Ima mnogo sadržaja i projekata, što je u jednu ruku dobro, dok s druge strane postoje brojni igrani sadržaji zamaskirani u umetničku formu, a ne predstavljaju ništa.
Kada si shvatio da si stvarno poznat? Da li je to bilo kada si sedeo sa nekim već poznatim, kada si se pojavio u nekoj emisiji ili je to bio neki drugi momenat?
Ovde bih prvo izdvojio nekoliko nivoa: prepoznatljiv, poznat, onda ide najteži deo – priznat i mitski deo – slavan. Ja mislim da sam negde između prepoznatljiv i poznat. Shvatio sam to kada je počela da se emituje moja prva serija ‘’Istine i laži’’ zato što ju je gledalo mnogo ljudi. Nije to neka nauka, odjednom vidiš da te ljudi na ulici prepoznaju. Prvo nisu sigurni odakle te znaju, a kada shvate, pitaju te ‘’Ćao, šta radiš, je l’ možemo da se slikamo?’’ ili ‘’Jesi li dobro, kako si?’’. Kada ljudi koje ne poznaješ počnu da ti se javljaju na ulici shvatiš da te prepoznaju i da prate tvoj rad.
Koliko često ti se dešava da te ljudi zaustave na ulici ili da vidiš da te neko prepoznao?
Kada je neki od projekata u kojima igram veoma gledan na televiziji, tada se to dešava svakodnevno. Kada ti projekti nisu u fokusu, onda ređe.
Kada pogledamo sve filmove i serije koji su do sada snimljeni, da li si ikada nabasao na ulogu za koju misliš da je savršena za tebe, tj. da je to tvoja sudbinska uloga?
Ako nešto imamo, imamo vrhunske glumce i glumice, filmove, serije i predstave. Svidelo mi se mnogo toga, u razne likove sam se zaljubio, ali mislim da je sve što je sudbinsko za nekog nađe put do tog nekog. Da je nešto bilo ‘’sudbinsko’’ za mene, došlo bi do mene.
Da li možeš da mi kažeš nešto o sebi što javnost ne zna?
Iako sam rođen početkom janauara, prezirem zimu i sneg. Ne znam jesam li to negde rekao.
Šta misliš da mladi danas rade pogrešno?
Ne bih voleo da zvučim kao neki čiča što dignutog prsta govori šta danas u društvu valja ili ne valja, ali stoji da dosta toga radimo pogrešno. Ono što se ja trudim da ne radim, a mislim da dosta ljudi radi, ne iskazuju nikakvu želju za autentičnošću. Ne vidim želju za konstruktivnim sadržajima i želju za rastom. Stalno govorim o društvenim mrežama, kako privatno tako i u medijima. Mislim da je to jedna ozbiljna pošast, i da su ljudi njima ozbiljno zamlaćeni. Ovo što pričam nije nikakva genijalnost, već opšte mesto, ali tako je. Mnogo su ljudi zavučeni u telefone, mnogo se gledaju rijalitiji, mnogo je bitno hoće li ono što se okači na instagram imati određeni broj virtuelnih sviđanja i kvazipodrški. Ljudi se oslanjaju na nešto što nije direktan kontakt. Pomenuću jednu veliku floskulu koju svi spominju, a mislim da nisu ni sigurni šta znači: ljudi, a posebno mladi, su istinski otuđeni danas. Vreme je takvo da je sve izuzetno brzo, sve je stara vest nakon svega 20 minuta. Niko se ne zadržava ni na čemu. Većina pliva u tom jednom ‘’opštem’’ i ne mislim da imaju dovoljno želje i načina da se izvade iz toga. Kada kažem da mislim da nemaju načina, prvenstveno mislim da ne grabe ka nekom autentičnom putu. Dosta gadluka vidimo danas, sadržaji su odvratni, glibavi. To uopšte ne valja. Ne kažem da sam ja iznad toga, dešava se i meni da se zaprljam takvim sadržajima, ali se svesno trudim da se iz njih iščupam. Kada vidim neku jako glupu vest, nekad prosto moram da uđem da vidim koja li je to glava smislila.
Negde si izjavio, kada si pričao o seriji “Klan“ da ne misliš da su mladi toliko vični kriminalu i tom stilu života kao što je predstavljeno u seriji. Šta misliš da mlade najviše “tera“ na kriminal danas?
Ako pogledamo medije, prvo što ćemo videti je da je neko nekoga zaklao, upucao, zajebao. Videćemo uglavnom prvo sve loše ispisano velikim slovima, sa šest, sedam uzvičnika. To je prva tačka koju mogu da navedem, mislim da dalje nije ni potrebno. Svako kad se probudi ujutru, nažalost, prvo uzme telefon u ruke, jer je l’ te nešto pratimo, želimo da budemo u toku. Onda prvo zapaziš te užasne vesti jer su one uglavnom na naslovnim stranama. Što se daljih uzroka tiče, to su opšta mesta: nemaština, teško odrastanje i sve ono što u poslednjih 40 godina ne valja u ovoj zemlji. Klima je negativna, a mladi nisu ni loši ni krivi.
A da li misliš da mladi danas ulaze u kriminal jer misle da će to da im donese neku popularnost?
Ozbiljni kriminalci nisu popularni. Svi ozbiljni kriminalci imaju lepe manire, izuzetno se dobro drže, gledaju na to kao na posao. Bilo šta javno u tome je loše za posao.
Je l’ možeš da nam ispričaš anegdotu sa nekog snimanja?
Loš sam u pričanju anegdota, jer to kada se ponovo priča nema prvobitnu svežinu. Ne umem da postignem efekat kakav je bio na prvu loptu i samim tim ni meni to nije dovoljno atraktivno.
Ko je od poznatih glumaca ostavio na tebe najjači utisak na tebe kada si ga / je upoznao?
-Ljubomir Bandović. To je čovek koji me je, kada sam ga upoznao, za dve sekunde osokolio jednom rečenicom. Svaki put kada posumnjam u kvalitet do sada učinjenog u ovom poslu, ja se setim toga što mi je rekao, i to me zadrži u fokusu i ohrabri. Bilo bi nepristojno s moje strane da otkrivam šta je mi je rekao, tako da ću to zadržati za sebe.
Da li si imao pogrešno mišljenje o nečemu u ovom poslu i šta te je najviše iznenadilo kada si počeo da se baviš glumom?
Imao sam pogrešno mišljenje o skoro svemu. Ja se faktički nisam bavio glumom pre akademije, i kad sam došao tamo nisam znao ništa. Najviše me je iznenadio proces dolaska do istine. Misliš da je gluma jedno – potpuno je drugo. Misliš da to ide iz neke tvoje zamisli o onome što si video u filmovima i predstavama, a kako bi se došlo do toga da to izgleda tako lako i da teče, iza toga stoji nešto potpuno drugo od onoga što sam ja zamislio. Mislio sam da su glumci bombe iz kojih izlazi neka vatra, sila i energija koju oni tek tako nekontrolisano izbacuju iz sebe. Međutim ceo taj proces je veoma kompleksan i kontrolisan i to je ono što me je najviše izenadilo.
Iznenadilo me je i to šta je sve bitno, koji su sve faktori važni da budeš dobar u ovom poslu. O glumačkom pozivu konstantno govorim kao o “poslu“, zato što gluma i jeste posao. Jeste to nešto što je iznutra, što ne može baš najbolje da se objasni. Mi smo sami sebi instrument, ‘’samima namima’’ što bi rekao Božidar Đelić. Gluma mora da bude kontrolisana u određenim svojim segmentima kako bi u onim ‘’nekontrolisanim’’ to izašlo dobro, kako treba. Siguran sam da mnoge moje kolege misle da je gluma nešto na nekom uzvišenom nivou, da je to bezobalno. Ja tako ne mislim. Ovo je jedan divan poziv, ali je na kraju i zanat: mora da se uči.
Dugo godina si se bavio vaterpolom. Šta si naučio baveći se sportom, a šta baveći se umetnošću?
Ima mnogo paralela između umetnosti i sporta, posebno timskog sporta. Ako ne pričamo o monodrami, sve u glumi je timski: moraš znati šta je kontakt, šta je partnerski odnos. Od svog profesora Srđana Karanovića sam naučio da neko nudi, a neko prihvata. Ukoliko ti ponudiš – na nekome je da prihvati. Ukoliko neko drugi ponudi – na tebi je da prihvatiš. Bez dobrog tima nema pobede. Paris Saint Germain ima najskuplje pojedince na svetu, ali nemaju tim i stalno im izmiče dugo željena Liga šampiona, što mi kao navijaču Čelsija uopšte nije žao. Tako postoje filmovi, serije i predstave gde neko zablista, a neko baš i ne zablista. Onda kada te pitaju vredi li gledati, ti kažeš ‘’Onaj glumac je bio mnogo dobar, ali ostalo je tanko’’ ili ‘’Gluma je super, ali režija nije baš najbolja, tekst je katastrofa’’ ili ‘’Super je izrežirano i napisano, ali se glumci nisu snašli’’. Ovde vidimo da je timska igra najbitnija. Pored timske igre bitna je i nepokolebljiva želja za tim da rezultat na kraju bude vrhunski. I umetnici i sporisti rade za isto, a to je da im narod tapše. Ovo sad deluje kao da mislim da su umetnici neki zabavljači, ali nije tako. Svi mi kopamo po sebi i rešavamo neke unutrašnje borbe tragajući za istinom, to je nešto što je za nas, ali mora biti i za publiku. Neki glumci će sigurno reći ‘’Ne, ne, ja se ovim ne bavim zbog publike, već zbog sebe’’ što je po mom mišljenju umetničarenje i ne znači ništa. Svi volimo kada na nivou celine stvorimo nešto što nije samo nama dobro, što ne greje samo nas, već greje i druge. Volimo kada je publika srećna.
Kada bi morao da izabereš jedno pogrešno mišljenje ili zabludu koju ljudi imaju o glumi ili glumcima, koje bi to bilo?
Najveća zabluda je da su glumci ono što su njihove uloge, da su glumci ono što je njihovo javno ophođenje i obraćanje. Ponekad ljudi vole da se odnose prema glumi kao da je to nešto uzvišeno, vanserijsko, a konstantno na dohvat ruke kad ti treba. Desilo mi se mnogo puta da me neko pita ‘’E, hajde da mi nešto izimitiraš’’ ili ‘’Hajde da mi nešto odigraš’’. Ja se istinski zahvalim ljudima koji pohvale moj rad i kažu da im se nešto dopalo. Zahvalim se i na kritici jer možda nisam nešto dobro video, nešto sam mogao bolje. Međutim, kada bivam pitan da izađem iz svoje privatne odore, da budem džuboks u koji gurneš žeton kako bih tebi ulepšao dan, baš tada, jer si ti tako zamislio da je najbolje za tebe, ja onda pitam ‘’Čime se ti baviš, prijatelju?’’, ti se zbuniš i kažeš, lupam ‘’Ja sam arhitekta’’, ja ti onda kažem ‘’Možeš li, molim te, sada da mi nacrtaš nešto ovde i da mi detaljno obrazložiš svoj projekat za ovim šankom, dok uživamo, svako sa svojim društvom?’’, i onda se ti zbuniš. Ja razumem prodiranje u intimu, svi mi smo birali da budemo javno izloženi, ali gluma je posao kao i svaki drugi, samo što ne radimo od devet do pet. Ja sam dužan glumom da se bavim kad sam u kadru ili na sceni, mimo toga ne. Ljudi to nekad ne shvataju.
Da imaš moć da promeniš jednu stvar na svetu, šta bi promenio?
-Da rđa umre, a dobrota živi.
Da li misliš da javne ličnosti poput pevača i glumaca treba da se trude da budu uzor mladima, iako to znači da treba da inhibiraju ili potisnu neke svoje crte ličnosti? Ili svako treba da se ponaša prirodno bez obzira na to kakav utisak ostavlja i kakvu poruku šalje javnosti? Da li se može reći da je to jedan ‘’teret’’ javnog života?
Može da se kaže i da je to pravilo javnog života. Javni prostor obavezuje, on ti je dat, ne samo da se slikaš i izlaziš u novinama i pokazuješ rodbini naslovne strane ili da za pare reklamiraš stvari na instagramu. Društveno angažovanje je bitno. Bitno je da se trudiš da budeš dobar i širiš dobro. Moram da pomenem mog velikog prijatelja, Sergeja Trifunovića. Kada vidimo medije i šta izlazi o njemu, neko bi pomislio da je taj čovek potpuno lud, a niko ne priča o stotinama dece koje je pomogao svojom fondacijom ‘’Podrži život’’. Važno je koristiti javni prostor na najbolji mogući način, da se neko drugi ogreje, a to šta ti radiš mimo tog javnog prostora, šta radiš kad skineš uniformu javne ličnosti, kad si sa svojim prijateljima, kada si u svojoj kući, to generalno ne treba ljude mnogo da zanima. To je ozbiljan zadatak zato što se ponekad teško pliva u tome. Mogu da kažem da sam i ja teško plivao prvih godina. Trudio sam se da budem ono što jesam, a opet, s druge strane i da poštujem pravila. Nekad sam bio previše opušten i kolokvijalan kada nije trebalo, nekad sam, pak, bio previše stegnut i poslovan. Tanano je to vrlo i treba pronaći balans.
Zbog posla kojim se baviš imaš puno obaveza. Kako izgleda jedan tvoj prosečan dan?
Ukoliko se probudim dobro raspoložen, rad sam za raznorazne aktivnosti i odmah zovem nekoga, da li je to devojka ili prijatelj ili majka… Volim da odmah uđem u interakciju sa nekim. Ukoliko radim, odem, radim, uglavnom ceo dan. Nakon toga, ukoliko nemam snimanje sutra, volim da se družim sa ljudima, ukoliko imam – odmaram se, štedim glavu, čitam knjigu, gledam flim, seriju, igram igrice. Imam dosta hobija jer ne volim kad mi je dosadno. Slažem Rubikove kocke, volim da odem na bazen, u teretanu, volim da pucam u streljani. Međutim, koliko volim da budem u društvu, toliko nekad volim i da budem apsolutno sam. Ta mentalna higijena mi je potrebna. Konstantno sam okružen ljudima, i to mnogo volim, ali, s druge strane, volim i da se okrenem sebi, mada nekad zaboravim to da uradim. Prođe nedelju dana i ja shvatim da nisam nisam bio ‘’sam sa sobom’’. Teško je sve izbalasirati nekad.
Postao si poznat zahvaljujući imitacijama. Kako je to krenulo, kada si otkrio svoj talenat?
To je krenulo kad sam bio mali, još u vrtiću. Bilo mi je zanimljivo da oponašam ljude iz ‘’magične kutije’’ i ljude iz mog okruženja. Shvatio sam da se to drugima dopada, a meni je bilo zabavno.
Šta bi izdvojio kao svoj najveći poslovni uspeh?
Odrastao sam na humoru momaka iz ‘’Državnog posla’’ i ekipe iz ‘’The books of knjige’’, zato mogu da kažem da mi se, na neki način, ostvario san kada sam radio sa momcima iz ‘’Državnog posla’’. Ta saradnja zauzima posebno mesto u mom srcu.
Koju stvar bi promenio kod sebe?
Voleo bih da naučim da mi nekad „na jedno uvo uđe, a na drugo izađe“.
Rekao si da nikada ne bio bio žensko. Zašto?
Ja sam odrastao sa mnogo žena. Moja majka ima dve rođene sestre, ja imam jednu, moj otac je imao tri. Ono što vidim danas su potpuno pogrešni mehanizmi poštovanja između ljudi generalno, a pogotovo u odnosu prema ženama. Položaj žena je oduvek lošiji u odnosu na položaj muškarca i zbog toga mi je izuzetno teško. Žene konstantno moraju da se bore da dignu dva prsta. Muškarac slobodno digne dva prsta i odmah može da vidi ko će da mu odgovori, dok žena mora da se bori i da bi podigla ta dva prsta, što je odmah jedan ili dva stepenika ispod muškarca. Taj odnos snaga mi se uopšte ne dopada. Na nivou moje kuće, mog života, sve je jednako, jedan – jedan.
Na čemu trenutno radiš?
Završio sam dve sezone serije ‘’Klan’’. Malo smo se “igrali“ sa istorijom i prve tri epizode serije “U zagrljaju Crne ruke“ su prikazane i odlično prihvaćene. Radujem se nastavku. 11. januara sam imao premijeru filma “Zlatni Dečko“ i radujem se istoimenoj seriji. Postoji još nekoliko potencijalnih projekata, o kojima, nažalost, ne mogu da govorim.
Da možeš da napišeš scenirio i sam izrežiraš film o čemu bi taj film bio? Koju bi poruku želeo da pošalješ?
Ne bih se odvažio na tako nešto. Niti sam završio režiju, niti sam završio dramaturgiju. Moj posao je da budem glumac i radiću ga predano i najbolje što mogu. Možda će zrelost, iskustvo i dodatno obrazovanje učiniti to mogućim nekada u životu, ko zna.
Postoje mnoge prednosti popularnosti. Da li ti je popularnost nešto oduzela?
Popularnost je divna, ali ume da bude i opterećujuća. Čovek se sretne sa raznim ljudima, energijama, načinima i onda ponekad ne bude ni za koga. Iscrpi te sve to, pa želiš da sediš kod kuće i da te niko ne dira. Opšte mesto je ovo što ću reći, ali privatan život nije više toliko privatan. Ni odlazak s drugarima u kafanu nije više toliko privatan. I tamo si 10% na poslu. Kada te neko uhvati da se slikate, onda si 50% na poslu. Nije to uvek lako.
Tvoji roditelji su iz Pljevalja. Rekao si da često ideš u Crnu Goru. Koje ti je omiljeno mesto?
Omiljeno mesto u Crnoj Gori mi je selo Krnja Jela na Sinjajevini, iz kog je moj deda po majci. Drugo omiljeno mesto su mi Pljevlja, pošto su moji roditelji rođeni tamo, odnosno tata je rođen u selu Grevo, pored Pljevalja. Treće omiljeno mesto mi je Podgorica jer tamo živi najveći deo moje porodice. Ono što je samo za moju dušu je Ada Bojana.
Koji film bi preporučio svima da odgledaju?
Preporučio bih svima da pogledaju film ‘’Lihvar’’ Nemanje Ćeranića. Dugo se, po mom mišljenju i ukusu, nije pojavio tako kvalitetan domaći film.
Čega se najviše bojiš?
Zla.
Kome si prvom javio da si primljen na Fakultet dramskih umetnosti?
Mislim da sam prvo javio mami ili tati, nisam siguran. Možda i tetki.
Za šta niko ne bi mogao da te potplati da uradiš? Šta za tebe nema cenu?
Mnogo toga nema cenu, za početak ulazak u politiku i u rijaliti šou program.
Da li ti nešto znači nadimak Pendula?
Da, to je moj nadimak iz bloka. Tako me zovu prijatelji već godinama. Taj nadimak je nastao po liku koji je odigrao Nenad Jezdić u filmu ‘’Tri palme za dve bitange i ribicu’’.
Koja ti je uloga više legla: uloga Arse (Istine I laži) ili uloga Mite (klan)?
Ni jedan ni drugi mi nisu previše bliski. Obojica su, svaki na svoj način, izuzetno daleke strukture u donosu na moju, ali sam se potrudio da se dobro snađem u obe uloge. Obojica imaju životne puteve koje su potpuno van mog životnog iskustva. Arsa je momak koji ima duple roditelje, živi ceo život u nekoj gajbetini, niko ga ne šljivi 3 posto, niko mu nikad nije odgovorio ni na jedno pitanje, bacaju ga s jedne na drugu stranu. Mita je odrastao na ulici sa burazerom, bez oca, samo s majkom. Krao je tastature, zvučnike, konzerve tunjevine, kolica iz maksija… Inspirativno je odigrati nešto što je toliko daleko od tebe.
Koja ti je bila najizazovnija scena za odglumiti?
Moja najizazovnija scena se još uvek nije emitovala na televiziji tako da ne mogu da pričam o njoj.
Da možeš jednu stvar da poručiš mladima koji kreću da se bave glumom, šta bi im poručio, šta bi im posavetovao?
Mislim da mladi koji žele profesionalno da se bave glumom ne treba da plaćaju spremače i silne škole glume da bi se spremili za prijemni na akademiji. Mišljenja sam da bi trebalo da se spremaju sami. Ukoliko budu primljeni, nastavili bi rad sa profesorima koji bi ih učili i usmeravali. Ukoliko neko ne upadne, a baš želi, može da proba ponovo. Mnogo je izvrsnih glumaca na našoj sceni koji su se upisali iz drugog, trećeg pokušaja. Kada ideš u školicu glume, ukoliko ne želiš profesionalno da se baviš ovim poslom, to je sasvim u redu jer to podstiče razne konstruktivne mehanizme u glavi i duši i to ume da bude baš zgodno, posebno kada je neko jako mlad, ali ako pričamo o profesionalnom bavljenju, niko ti tu neće garantovati da ćeš upisati akademiju. Možeš da se spremaš godinu, dve i da ipak iz nekog razloga ne budeš primljen. Prvi osećaj je, iz iskustva ljudi sa kojima sam razgovarao, razočaranje. U šta si se sve razočarao? U sebe, u svoj dugi i predani rad koji je bio pogrešan (možda je bio i pravi, ali eto, nije bilo tvoje vreme), u svog spremača, u novac koji je dat… To sve ume da bude jako traumatično.
Ako želite da se bavite glumom, ako baš verujete da je to najbolje za vas, i ako biste da jurite tog belog zeca – probajte sami.
Da li veruješ da škole glume koje ljudi upisuju ne bi li se spremili za akademiju na neki način uniformišu glumce i ‘’krešu’’ im određenu individualnost?
Prvo moram da istaknem da tu niko nema lošu nameru. Škole glume postoje iz mnogo razloga, jedan je amatersko bavljenje i to, kao što rekoh, pozdravljam u svakom mogućem smislu. Međutim, pripreme za prijemni ispit na akademiji su nešto drugo. Mislim da je za Fakultet dramskih umetnosti, odsek gluma, pogrešno da te neko sprema. Dobro je da, kada se sam spremiš, odeš kod nekoga da te pogleda, da ti kaže svoje mišljenje, malo te usmeri, samo da to dobije neku formu, ali nikako da ugrozi ono što si TI. Kada neko dođe iz školice, neretko se dešava da moraju da se skidaju naslage amaterskog bavljenja glumom, amaterskih načina, amaterske dikcije ili zapevavanja, dok “čist“ talenat dobar pedagog glume jednostavnije usmerava. To je još jedan od razloga zašto mladi treba sami da se spremaju za prijemni.
Autor: Marija Matković
