Pravoslavni vernici Badnje veče proslavljaju 6. januara, svake godine, kao doček najaradosnijeg hrišćanskog praznika – Božića.
Badnji dan, dobio je naziv po badnjaku, koji se na taj dan u ranu zoru seče, ostavlja ispred vrata, i tek predveče unosi u kuću, ili odnosi u crkvenu portu gde se svake godin tradicionalno, pali badnjak. Badnjak koji ostane ne zapaljen, pali se za Mali Božić, praznik poznatiji kao Srpska ili Pravoslavna Nova godina, koja se dočekuje 13. na 14. januar. Mali Božić je dan kada Srpska pravoslavna crkva slavi dan kada je Isus Hrist bio obrezan.
Dan pre Badnjeg dana, narodni je praznik i naziva se Tucindan. Na taj dan počinje da se sprema mrsna trpeza i da se „tuče“ pečenica. Narodni običaj koji je, takođe, vezan za Tucindan, jeste da se deca nikako ne smeju tući na današnji dan kako bi bila dobra cele godine i kako ne bi bolovala od čireva.
Za Badnje veče vezano je dosta narodnih običaja, a jedni od njih su sledeći: grejanje oko badnjaka simbolizuje zagrevanje ljubavlju prisutnih ukućana, jer svako ovaj praznik obeležava u svom domu, a svetlošću vatre razgoni se mrak praznoverja, neznanja i neverovanja i ukućani se ozaruju miljem i obiljem. Nakon paljenja badnjaka, odlazi se u domove na posnu večeru gde se lomi česnica (posna pogača u kojoj je novčić) i svi očekuju da se parica nađe baš u njihovom parčetu hleba. Na Badnji dan se trebaju izmiriti svi dugovi i vratiti sve pozajmljene stvari.
U ime portal, Novi svet, čestitam vam Badnje jutro, dan i veče! Zagrejte se uz vatru u crkvenoj porti sa svojim najmilijima uz dobro poznatu rečenicu – Kolko varnica, tolko parica, srećica, ljubavi itd.
Autor: Anđela Petrić
