Handkeov položaj kao nosioca nemačke levičarske generacije ’68. „Paradoks je da ostaci mirovnog pokreta jure okolo sa pristalicama masovnih ubistava“, primetio je pesnik i esejista Hans-Magnus Encensberger.
Njegove izjave su podstakle Handkeove reči po povratku iz posete Beogradu, upoređujući sudbinu Srba sa sudbinom Jevreja pod nacističkim režimom. Dok balkanski rat grči književni svet nemačkog govornog područja – romanopisac Erih Loest poziva na održavanje „ratnog kongresa pisaca“ u Berlinu kako bi se izborili sa krizom – Handkeove akcije i izjave izazvale su žestoku polemiku i kontroverze širom Evrope .
„Kršteni i povremeno praktikujući katolik“, Handke, 56, kaže da napušta „sadašnju“ Rimokatoličku crkvu u znak protesta zbog stavova Vatikana o sukobu na Balkanu. Vraća i 10.000 maraka koje je dobio 1973. kao dobitnik Buhnerove nagrade, najveće nemačke književne nagrade. Pisac se upravo vratio u svoj dom van Pariza nakon što je nekoliko dana proveo u Srbiji, vozeći se od Mađarske do Novog Sada i Beograda „da oseti zemlju“ i da „zadrži svoj kredibilitet“ nakon godina izražavanja podrške Srbiji. Prema pisanju beogradskih medija, Handke je tokom boravka u Srbiji dobio Orden srpskog viteza, poslednje na dugačkoj listi odlikovanja dodeljenih u znak priznanja njegove propagandne vrednosti Miloševićevom režimu.
„Mars napada, a Srbija, Crna Gora, Republika Srpska (srpski deo Bosne) i Jugoslavija su otadžbina svih onih koji nisu postali Marsovci ili zeleni koljači“, izjavio je Handke. Njegova odluka da vrati Buhnerovu nagradu navela je Kristijana Majera, predsednika Nemačkog društva za jezik i književnost, koje dodeljuje nagradu, da predloži da je treba pokloniti albanskim izbeglicama koje su Srbi deportovali. Handkeove prosrpske simpatije i njegov bes na zapadu sežu do 1991. godine kada je počelo krvavo rasparčavanje zemlje.
Sin oca nemačkog vojnika i majke Slovenke, Handke je odrastao u konzervativnoj južnoj austrijskoj pokrajini Koruškoj, oblasti koju je prezreo dok se zaljubio u tadašnju Jugoslaviju, odmah preko granice u Sloveniji. Njegova naklonost prema Sloveniji prerasla je u prezir kada je 1991. postala prvi deo Jugoslavije koji je stekao nezavisnost. Slovenački nacionalizam je, po njemu, bio „najjadniji i najniži oblik čovečanstva“. Pre tri godine, u putopisnom eseju podnaslovom Pravda za Srbiju, Handke je lirski i polumistično pisao o životu u Srbiji i Bosni pod kontrolom Srba nakon brutalnih pohoda Srba.
Njegov žar nije umanjila ni nedavno okončana trogodišnja opsada Sarajeva. Tvrdio je da su Muslimani sami organizovali masakre u Sarajevu i da su za to okrivili Srbe. Niti je verovao da su srpske trupe poklale hiljade muslimanskih muškaraca u Srebrenici u leto 1995. godine.
Umesto toga, u Srbiji je zatekao društvo koje su zapadne sankcije pretvorile u pretpotrošačku idilu. Nadao se da će zemlja takva i ostati. Kada je NATO zapretio da će bombardovati Srbe, Handke je odmah krenuo ka Beogradu.” Moje mesto je u Srbiji ako NATO zločinci bombarduju“, rekao je on. U februaru, tokom srpsko-albanskih pregovora u Rambujeu, van Pariza, Handke se pojavio na srpskoj državnoj televiziji.
„Ponekad bih voleo da budem srpski pravoslavni monah koji se bori za Kosovo“, rekao je on. „Nema naroda u Evropi u ovom veku koji je morao da trpi ono što su Srbi morali da trpe pet, ili više, osam godina. Za ovo ne postoje kategorije. Postoje kategorije i koncepti za Jevreje. Možete pričati o tome. Ali kod Srba je to tragedija bez razloga.”
Pisac se kasnije izvinio zbog „lapsusa” u poređenju sa sudbinom Srbije sa sudbinom Jevreja tokom Holokausta. Handke uživa u tome što izaziva pometnju i ranije je izazivao kontroverze. Prethodno je odbacio tri najsvetija imena u nemačkim pismima XX veka Tomas Man, Robert Musil i Franc Kafka kao smeće. Rana predstava iz 60-ih,” Insulting The Public”, sastojala se od četiri govornika koji su harangirali, ismevali i vređali publiku. Njegova vera je u otkrivajuću snagu Reči, u pisca kao svetog pisara i sasuda veće pesničke sile. Ovo se neprestano provlači kroz nekoliko njegovih romana, od ”Pisacovog popodneva” do ”Moje godine u zalivu nikog”, iako je takođe poznat po svojim dramama bez reči kao što je „Sat kada nismo znali ništa jedno o drugom“, postavljenim na kritičare. Luk Bondija na festivalu u Edinburgu 1994. Suzan Sontag, američka spisateljica koja je tokom rata u Bosni provela nekoliko meseci u Sarajevu na predstavu ”Čekajući Godoa”, rekla je da je Handke sada „gotov“ u Njujorku.
Alen Finkielkraut, pariski intelektualac, rekao je da je Handke postao „ideološko čudovište“. Handkeovo ”veličanje Srba je cinizam”, pisao je slovenački filozof Slavoj Žižek, dok je Bora Ćosić, srpski romanopisac iz Berlina, osudio Handkea sa izuzetnom ironijom: „Ovaj pisac, Austrijanac, ima svoj veoma lični stil. Najgori zločini se pominju prilično slatko. I tako čitalac potpuno zaboravlja da imamo posla sa zločinima. Austrijski pisac koji je posetio moju zemlju zatekao je tamo samo veoma ponosne ljude. Ponosno su trpeli sve što im se dogodilo, toliko da se u svom ponosu nisu potrudili da pitaju zašto im se sve ovo dešava.”
Handke je upravo napisao komad o bosanskom ratu, koji je trenutno na probi u proslavljenom bečkom Burgteatru. Ali on preti da će povući rad ako se hor medija i vršnjačkih kritika ne smiri. Predstava „Putovanje u iskopanu ili predstava o ratnom filmu“ biće premijerno prikazana u Beču u junu, a odmah potom u Beogradu. „Handke je samo potpuno odbačen, u svakom pogledu moralno, politički i profesionalno. Sve je to deo ratnog raspoloženja koje mi je pomalo zastrašujuće,” rekao je nagrađivani romanopisac Martin Valser, stao u odbranu Austrijanca.
Autor: Katarina Tomić
