Prethodnih nedelja smo imali prilike da svedočimo nezadovoljstvu određenog dela javnog mnjenja koje je preraslo u proteste, ili što bi vlast rekla – građansku neposlušnost. Najveći povod je bio dolazak Rio Tinta u Srbiju, koji bi naneo nepopravljivu štetu našoj zemlji, prirodi, građanima.
O narodnom buntu, vlasti, Rio Tintu, referendumu i ostalim aktuelnim temama razgovarali smo sa Markom Pantićem, pravnikom koji nam je rado objasnio šta zapravo znače novonastale odluke i čemu idemo u susret.
-Za početak, pitala bih Vas o samom sastavu Narodne skupštine, odnosno o oročenosti iste na osamnaest meseci. Vladajuća stranka SNS čini ogromni većinski deo, te je i sam Aleksandar Vučić najavio raspisivanje novih izbora. Smatrate li da SNS koristi trenutnu situaciju i nedostatak opozicionih poslanika u Skupštini za donošenje korenitih promena, i zakona o kojima ćemo razgovarati u nastavku intervjua?
Marko nam je odgovorio da smatra da je aspolutno neprihvatljivo „oročavanje“ mandata narodnih poslanika od strane nosilaca izvršne vlasti. „Takvo ponašanje je direktno suprotno našem Ustavu i poslanici koji su to svesno prihvatili ne mogu dobiti epitet „narodnih“, već isključivo partijskih. Ne smatram da SNS koristi tu situaciju u većem obimu nego što bi i inače, jer da je opozicija izašla na prošlogodišnje izbore – ne bi osvojila više od 60, maksimalno 70 mandata. Na drugoj strani bi bila protivteža oko 180.“
Posebnu pažnju javnosti u proteklom periodu zaintrigao je Zakon o eksproprijaciji, te smo ga pitali – šta je Zakon o eksproprijaciji zapravo?
„To je pravni institut na osnovu kojeg država oduzima privatnu imovinu od nekog lica u cilju realizacije projekta od javnog interesa (putevi, pruge, telefonski dalekovodi). U naš pravni sistem je uvedena neposredno posle Drugog svetskog rata, mislim 1947. godine, i moram da Vam kažem da me strašno iritiraju izjave nekih kolega koji se o ovom zakonu izjašnjavaju kao o nečemu novom i epohalnom. Dakle – ovim zakonom se ne predviđa ništa što već ne postoji. Država i dan danas može da vam uzme njivu ili kuću ako se ispune određeni uslovi.“
Pitali smo ga i kako on vidi najavljenu promenu Ustava, i da li će sudstvo biti unapređeno, te da li su takve promene poželjne.
Saopštio nam je da najavljenu promenu vidi pozitivno. „Predložena rešenja su na papiru bolja od aktuelnih. Neko će reći da to ničemu ne vredi jer će partijska većina birati podobne ljude, ja ću na to odgovoriti da takav model izbora podobnih postoji i pri aktuelnom stanju. Dakle, novelacije Ustava će doneti neki boljitak, a koliki će taj boljitak biti zavisi i od nas samih. Promene su poželjne, samo mi nije jasno čemu žurba. Verujem da bi i opzicija (da je u parlamentu) glasala za ove promene jer su sačinjene od strane naših najboljih ustavnih pravnika.“
-Koliko je legitimno da određena odluka bude važeća, bez obzira koliko je ljudi glasalo za istu? Ako samo 15% (ili manje) građana Srbije podrži datu odluku, da li je normalno sprovesti je, bez obzira što ostalih 85% građana apstinira?
„Nažalost, legitimnost referenduma nema veze sa njegovom legalnošću – imate primer u Makedoniji. Načelno, nizak procenat izlaznosti građana na referendumsko glasanje može dovesti do političke krize vlasti i eventualnog zahteva za raspisivanje vanrednih izbora. U ovoj situaciji to neće biti potrebno, jer nas referendum očekuje 16. januara, a izbori 3. aprila.
Pantića smo pitali da li se ovim Zakonom otvaraju nove mogućnosti za promenu Ustava u vezi nekih krupnijih pitanja, čak i pitanje autonomne pokrajine Kosova i Metohije, odnosno izmene preambule.
„Aktuelni Ustav (od 2006.) je već (član 203) ukinuo cenzus za referendum za promenu ustava. Dakle sam Ustav je rešio to pitanje. Donošenje novog Zakona o referendumu je puko usaglašavanje pravnog stanja sa faktičkim. Razlog tome je što taj stari zakon o ref. donet 1995. Godine i on je bio u skladu sa Ustavom iz 1990.“
Objasnio je i da je sporno što je vlast čekala poslednji momenat. Ovo pitanje je mogla (i trebala) da reši svaka vlast od 2006. pa do danas.
U međuvremenu, Vučić je odlučio da vrati Zakon o eksproprijaciji na ponovno razmatranje. Pantić je na njegov postupak rekao sledeće: „Što se formalnopravnog dela tiče, on na to svakako ima pravo kao predsednik Republike. Da cinizam bude veći – može se reći i da je to glavni prerogativ institucije koju on personifikuje. Politički – smatram da je podlegao pritisku građana, da su njegovi istraživači javnog mnjenja našli da građani (čak i njegovi glasači) ne gledaju baš blagonaklono. I odjednom se „setio“ da je zakon u određenim segmentima loš – što su pričala dva strukovna udruženja već odavno.
Ovo se može tumačiti kao njegov poraz, ali biće zanimljivo gledati njegove sledeće korake, jer sumnjam da nema tri poteza unapred u glavi.
Autor: Erna Bugarin
