Okrećući se u prošlost, vrlo često kao da naš durbin kojim je posmatramo seže samo do određene godine i događaja, mada zamagljen, napuklog stakla i zastareo, ne omogućava nam potpuno bistar pogled kakav bi želeli.
Pokušaj popravke pomagala za posmatranje prošlosti nije uvek dobronameran, ili je „majstor“ ubeđen da čini pravu stvar, dok samo pogoršava fokus, a stalno dodirivanje i zloupotreba gorepomenutog durbina dovodi do postepenog propadanja, gde je epilog njegovo nestajanje, bez da je pre toga pronadjen novi način na koji ćemo zaviriti u vrlo maglovitu prošlost.
Devedesete godine su omogućile more verzija jednog istorijskog događaja, dok istorijske procese i mnoštvo događaja ne smem ni da spomenem. Pojavljivali su se magovi, mudrovani, filozofi, pa čak i nove „škole“ istoriografije, da bi čitava plejada „stručnjaka“ bila začinjenja astrološkim predviđanjima. Znači, prošlost je bila u rukama kvazidoktora nauka i priučenjacima, budućnost astrolozima, a sadašnjost političkoj sceni, gde je njena neprikosnovenost bila nedvosmislena.
Pošto je istorija „nauka o sadašnjosti“, kako jednom neko lepo reče, sadašnje naučno istoriografsko stanje nije baš najbolje, jer opet, istorija nam to omogućava da vidimo.
Kada zapodenete razgovor, ma gde to bilo, pogotovo sa starijima, gde odlazite, do koje godine? Naravno, 1918, odmah se brzinom svetlosti nadjemo na 1945, a od skoro ne izostavljamo vreme okupacije tokom Drugog svetskog rata.
Po svemu sudeći, naši prostori su fokus razgovora, dalje ne idemo, jer „Srbi imaju mentalitet velike sile“, da, baš tako, čemu onda drugi, zadržimo se ovde, sigurnije je.
Revizionizam koji nastupa već oko tri decenije, možda bi se moglo reći i duže, ali danas je u punom jeku, ne ispunjava u potpunosti svoju ulogu koju mislimo da ima, objektivnost bude samo početna faza, zatim zažmurivši na „zakletvu“ istoričara – „Sine ira et studio“ (bez srdžbe i pristrasnosti), kako reče dobar poznanik brucoša studija istorije, kreće se baš ka potpunom kontrastu od Tacitovih, danas utopističkih i na žalost malih reči za većinu.
Problem polazi od stanovišta da je porodična tragedija, ili uspeh povod za tumačenje istorije na sebi svojstven način. Četnici, ili partizani, u novije vreme nedićevci i ljotićevci, koji se euforično pridružuju družini, nalik na spartansku Apelu.
Naravno, crno-bela istorija ne postoji, na veliko razočaranje onih koji su tako mislili, a čitaju ovaj tekst, sa, ili bez one gorepomenute srdžbe. Ni apsolutnog pobednika, ni apsolutnog gubitnika, a isto važi i za heroje i zlikovce. Istorija ne poznaje pojam apsolutne sigurnosti, sem kada je reč o godini i to samo u savremenom dobu.
Revizionizam danas otvara nova, ali i pravi nova, takoreći bunkerska vrata, na žalost, ona često zaklanjaju ostala, bez obzira dopada li nam se sadržina iza njih, ili ne.
Govoreći o toliko pominjanim pokretima otpora na prostoru Jugoslavije, partizanski i četnički pokret, jedan pobednički, a drugi poraženi, većina se upušta u raspravu na osnovu induktivnog zaključivanja, naravno čija je osnova emocija, iako često ne ližno proživljena, ali je neizostavna. Jasno, sam početak je loš, završava se, ili rukovanjem, ili neprikladnim epitetima dve strane.
Savet bi bio učiti od Rusije, prihvatanje i promovisanje i monarhije i socijalisičke države, naravno tu su i zamerke na njihov revizionizam, ali i pravdanje često zločina iz vremena socijalizma. Mada, sakrivanje istine, jeste seme čiji je plod vrlo gorak.
Istoriografija iz vremena socijalizma se isto ne može označiti kao objektivna, svakakako, ali uzmite u obzir jednopartijski sistem i istinsko, iako često, pogrešno ubeđenje o protivnicima. Danas, vreme demokratije, očekivalo bi se propagiranje pluralizma mišljenja (iako je mišljenje kao leđa, svako ga ima), ali ne, u redu, misliti možeš, ali pre toga krštenicu na uvid. Slobodno tumačenje i prodor pseudoistorije, na žalost i zlouptreba pojedinih istoričara, dovodi do kraha bilo kakvog pokušaja pisanja objektivne istorije, što ide na štetu svima.
Pre par godina su bile aktuelne rehabilitacije Dragoljuba Draže Mihailovića i Milana Nedića, što je omogućilo, ne više dve, već tri podele među narodom, ali i istoričarima. Prvi je rehabilitovan, drugi ne, iako su u prošlosti često izjednačavani, naravno neobjektivno. Zločini su bili deo sve tri strane, mora se priznati da su ostala i dobra dela sakrivena dobro kao tartufi, koje objektivni istoričarski njuh ne može da ne primeti, ali može da ignoriše, zar ne?
Pred kraj rata, četnici jesu postali saveznici Nedićevih snaga, tačnije od 1944, nakon sastanka dvojice vođa blizu Kosjerića, to je bio sjajan povod da u kasnijoj istoriografiji četnički pokret bude označen kao fašistički.
S druge strane, saradnja partizana i četnika u početku rata, izgleda nikome ne odgovara, ili se uspesi pripisuju samo jednoj strani – oslobađanje skoro čitave Zapadne Srbije, poput Gornjeg Milanovca, ili Loznice…
Taj svetli period zajedničkog otpora je u stvari jedina poveznica dve strane – ne kao razlog za rukovanje, već kao razlog za obostrano zaboravljanje zajednički vođenog, iako kratkog, procesa.
Svi procesi zahtevaju posebnu pažnju i manjak ideološke ostrašćenosti, zaključak zavisi od izvora, potencijalnog arhiva, dok zaključak ljubitelja istorije, kojima sve počinje i završava u trajanju od četiri godine, složićete se nije relevantan za bilo kakvo razmatranje, sem u slučaju da pre iznošenja svog „mišljenja“ ne kosultuju prijatelja, poznanika istoričara, mada više ni to nije najsigurnija i najpametnija odluka. Distopija je tu, vrlo realna, a sivilo posle svega navedenog, kao da prerasta u najgoru crninu.
Autor: Miloš Simeunović
