Svima su dobro poznate karakteristike muškaraca i žena. Stereotipne muške osobine su: agresivnost, grubost, veći fokus na seks, ćutljivost, veća racionalnost i manja emocionalnost, manje panike u kriznim situacijama, bolje podnošenje stresa. Žene su po istom stereotipu nežnije, pažljivije prema drugima, više fokusirane na romansu, više se vode emocijama nego logikom, više su vezane za decu i češće su anksiozne. Međutim, ukoliko žena poprimi karakteristike muškarca i postane “žena muskarača”, da li to treba da bude diskriminisano, i koliko je to danas prisutno?
Kako je društvo naviklo da postoje osnovne razlike između muškaraca i žene, mali broj ljudi ostane imun na žene koje imaju karakterisike jednog muškarca. Razlike između polova zaista postoje, međutim potpuno je pravo i sloboda čoveka da bude ono što želi.
Među istoričarima postoji vic: ko ne zna istoriju, osuđen je da je ponavlja; a ko zna istoriju, osuđen je da nemoćno posmatra, dok je drugi ponavljaju. Istorijski obrasci utiču na naš svakodnevni život mnogo više nego što je većina nas svesna. Pre dve stotine godina, svakako da “žene muškarače” nisu postojale, iako jesu, to je bio jako mali broj. Razvoj nauke i tehnologije promenio je većinu ovih faktora.
Prema raznim istrazivanjima, većina ljudi se ne slaže sa tim odstupanjem žena od stereotipnih rodnih uloga. Naravno postoje i oni, koji smatraju da svako treba da se oseća lepo u svojoj koži, ali to je velika manjina.Ovde se postavlja pitanje zbog čega određene žene imaju nagon da se ne drže tog stereotiopa? Da li je to zato što su žene u većini slučajeva diskriminisane u društvu?
U Americi su, tokom većeg dela XX veka, preko 80% svih lekara bili muškarci, a skoro sve medicinske sestre su bile žene. Ovo je opravdavano u psihologiji tog vremena kao već pomenuta razlika između racionalnosti i emocionalnosti: muškarci su racionalniji i sposobniji da nauče medicinu i da hladno, iz distance, daju “presudu” o dijagnozi. A žene su materinski nastrojene, usmerene na negu, i zato biraju posao u kome lično, svojim rukama paze na pacijente. Takođe, žene su suviše emocionalne da bi mogle da daju i negativne dijagnoze. Ova priča je decenijama “zvučala razumno” mnogim Amerikancima, mada se balans u zastupljenosti određenog pola među lekarima značajno promenio u zadnjih par decenija.
Na kraju krajeva žene i muškarci mogu da biraju šta žele da budu, sa potpunim pravom, bez diskriminisanja.
Mi smo kroz nauku, kroz razvoj kulture i kroz povećani nivo opšteg obrazovanja došli do tačke u kojoj više ne moramo da slepo pratimo stare istorijske šeme. Stari sistemi vrednosti mogu da izgledaju nostalgično privlačni, ali činjenica je da su oni bili efikasne adaptacije na tadašnje okolnosti, tj. na svet koji više ne postoji.
Autor: Marija Božić
