Zoran Đinđić – prvi demokratski premijer Srbije?

Politika
 Rođen 1. avgusta 1952. u Bosanskom Šamcu, Zoran Đinđić, student smera filozofije Filozofskog fakulteta u Beogradu, usavršavan u Nemačkoj, a potom i doktor nauka, mladost je posvetio nauci, verovatno ni ne sanjajući da će početak 21. veka  započeti na funkciji premijera Srbije.                       Današnje polemike, naučne rasprave, članci i tumačenja, ne mogu odgonetnuti politički kompleks koji je stvarao Đinđić tokom svog političkog angažmana. Bio je jedan od trinaest intelektulaca osnivača Demokratske stranke, koja je imala cilj nastavak rada predratne Jugoslovenske Demokratske stranke. Stranka je osnovana 1989.godine.                Njen predsednik Đinđić postaje 1994, a tokom devedesetih je bio verovatno najopasnija kontraopcija režima Slobodana Miloševića.
  Prvi višestranački izbori održani tokom decembra 1990, značili su izlazak na scenu nekadašnjih disidenata, političkih protivnika Miloševića, nekadašnjih komunista okupljenih u novim strankama, ali i nastavak borbe „stare garde“ sada inkorporirane u Socijalističku Partiju Srbije, koja je za kampanju imala sva raspoloživa sredstva, kao naslednica Saveza komunista. Pomenuti izbori za samog Đinđića nisu značili mnogo, ali će njihov pomen značiti u pojašnjavanju Đinđićeve poslepetooktobarske revolucije.  Izbori su održani u dva kruga, iako osvojila 46,08% glasova, zahvaljujući vrlo diskutabilnim izbornim pravilima i učmalosti parlamentarizma i višestranačja, SPS-u je pripisano 77,6% glasova, ostatak je svakako pripao i podeljen je između 44 izborne liste.  Fomirana je homogena vlada socijalista na čelu sa Dragutinom Zelenovićem.                                                                                                            Fomiranjem nove države, Savezne Republike Jugoslavije, došli su i novi izbori 1992. SPS je nastupio ovog puta protiv 43 izborne liste, a rezultat je još jedna homogena vlada cenjenog intelektualca Nikole Šainovića, koja će funckionisati u periodu od 1993. do 1994. godine.Potreba da se ne pominje period pre 1990, nastaje iz razloga što bi bilo nepotrebno isticati prvu Jugoslaviju kao merilo izbora, jer je na kraju monarh, ili namesnik određivao predsednika vlade, a ujedno izbori često nisu bili merilo snage, pravi primeri potiču iz Narodne Radikalne stranke, koja je imala najčešće ubedljive pobede na izborima, a ipak nisu izostali progoni i postavljanje dosta slabijih, po broju glasova, političkih protivnika, uz to sistem izbora je zahtevao posebne kategorije stanovništva, dok žene nisu imale pravo glasa do komunističkog perioda. Jasno je da o demokratskim izborima ne možemo voditi diskusiju nakon 1945, iako su žene dobile pravo glasa odmah po uspostavljanju komunističke vlasti.

  Problem izbora devedesetih je priča za sebe, cilj je odgovoriti na zagonetno pitanje demokratičnosti izbora mandatara, tj. predsednika vlade, jer su tokom devedesetih godina vladom upravljali socijalisti, dok je prva vlada iole heterogena bila Mirka Marjanovića sa svega sedmoro i ne baš tako opozocionih političara, pritom su u pitanju dve stranke i jedna vanstranačka ličnost, nekadašnji član DS-a. Mirković je dobio još jedan mandat 1998, da bi u tu čuvenu vladu ušlo 15 socijalista, 15 radikala i 4 predstavnika Jugoslovenske levice, gde je napravljen pravi presedan devedesetih, mada je vlada bila samo nužni prelaz i definitivno jedan od poslednjih trzaja vlasti, koji im je omogućio da „prezime“ do 2000.

  Đinđić je ozbiljniju funkciju pre premijerske imao 1997, postavši, na vrlo kratak period gradonačelnik Beograda, ali pritisci režima i njegovih budućih saradnika su uticali na njegovu smenu. Vodio je koaliciju „Zajedno“, a zatim predvodio kampanju DOS-a, koja je i odzvonila kraj decenijskom vođi Jugoslavije i Srbije.                                                    Kako ne bi bilo zabune prilikom ocene o demokratičnosti izbora i načinu na koji neko postaje premijer, podsećanje se mora usmeriti na devedesete gde SRJ ima vrlo specifičan sistem savezne i republičke vlade. Predsednik Savezne vlade je morao biti čovek koji nije iz republike iz koje je i predsenik, što dovodi do konkluzije da su pretežno predsednici Savezne vlade SRJ bili političari iz Crne Gore, socijalisti (ne SPS, naravno).                                                        Samim tim, Savezna vlada i Vlada Republike Srbije su bile dve celine, sa crnogorskom vladom tri, izvršne vlasti. Reč posvećujemo republičkoj srpskoj vladi, koja se oslanja na jedan kontinuitet, loše nastavljen od 1990, a čija slaba konstrukcija i dalje postoji.   Prelazna vlada socijaliste Milomira Minića je bila pokazatelj kraha SPS-a i uspešnosti novih snaga. Činilo ju je 15 predstavnika SPS-a, 9 SPO-a i 10 DOS-a. Formirana 2000, opstaje do januara 2001, kada novu formira Dr Zoran Đinđić, koji je sa DS-om na decembarskim izborima 2000. uzeo 64,09% glasova, tj. 176 mesta od 250 u Narodnoj Skupštini.  Pitanje sa samog početka koje navodi da li je Đinđić prvi demokratski izabran premijer iz svega priloženog kao da postaje još komplikovanije. Devedeste su prošle u znaku socijalističkih predsednika vlada, bile one savezne, ili republičke, pritom ne ulazeći u regularnost tih izbora, sam način formiranja vlade nije u potpunosti ispunjen duhom demokratije, jer glasanje za izbornu listu, ne garantuje željenu osobu na mestu premijera, jer kao da željena stranka uvek u svojim vodećim redovima ima i uvek omiljene pojedince.                    Kada bi se diskusija vodila o demokratski izabranim predsednicima, ne bi bilo toliko kolebanja i ustezanja, ali govoreći o predsednicima vlada to, bar u srpskom scenarijum ide mnogo težim putem. Samim tim, iako možda najpopularnija politička ličnost početka 21. veka, Đinđić jeste, de facto prvi izabrani demokratski premijer, dok de iure njegov izbor se ne razlikuje od izbora devedesetih, a i tokom prve polovine dvadesetog veka, što pitanje demokratičnosti ostavlja otvoreno za mnoge stručnjake.   Svako iznošenje ovog pitanja olako, ili gore, brz odgovor na njega, odisaće neodgovornošću i naučnom neutemeljenošću, ali da je epitet Đinđićeve vlade, njen način funckionisanja, ideje i kampanje, ali i on, kao sada već istorijska ličnost stvarno poseban fenomen srpske istorije i politike, u to nema nikakve sumnje.
Autor: Miloš Simeunović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *