Joakim Vujić je bio srpski pisac, putopisac, prevodilac, dramatičar i jedna od najznačajnijih ličnosti našeg pozorišta. Bavio se književnošću, bio je učitelj i profesor, govorio je mnogo stranih jezika i dao je nemerljiv doprinos našoj kulturi.
Rođen je u Baji, u Bačkoj, 20. septembra 1772. godine u siromašnoj porodici. Majka Eufrozina Jorgović bila je iz okoline Segedina, a otac Gligorije je po zanimanju bio sapundžija i trgovac. Iako su imali mnogo dece, preživelo ih je samo troje, uključujići Joakima.
Joakim je obrazovanje započeo sa 7 godina kada krenuo u osnovnu školu u rodnom mestu. Posle toga je išao na privatne časove kod mesnog paroha gde je učio o crkvi, crkvenom pojanju i obredima. Nakon toga je dve godine učio latinski, mađarski i nemački u franjevačkoj školi, takođe u Baji . Dalje školovanje je nastavio u Novom Sadu, gde je godinu dana učio latinski i nemački. Gimnaziju je pohađao u Kaloči kod Subotice. Nakon toga je u Segedinu upisao četvrtu klasu i postao sintaksista.
U Segedinu je imao kuma koji se bavio trgovinom, pa je rešio da napusti školovanje ne bi li radio kao šegrt u trgovačkoj radnji. Tu se nije dugo zadržao jer je imao loš odnos sa gazdom, pa se vratio kod roditelja. Oni su ga vratili na školovanje u Kaloču. Posle završene škole otišao je u Bratislavu, ali se zbog lošeg imovinskog stanja, vratio u Kaloču. Na kraju je na nagovor pravoslavnog sveštenika Lazara Perenčevića, sa njegovim sinom 1792. otišao na Evangelistički Licej u Bratislavi. Tu je primljen besplatno da studira i živi u njihovom studentskom zavodu. Tri godine je učio teologiju, matematiku, fiziku, filozofiju, logiku, zemljopis, prirodno pravo, retoriku, običaje Rimljana, opštu istoriju i istoriju Ugarske. Pored toga je privatno uzimao časove iz hebrejskoj i starogrčkog jezika. Nakon završenog Liceja prešao je da uči pravo na Katoličkoj akademiji u Bratislavi, ali 1795. gubi interesovanje za pravo i vraća se u rodnu Baju.
Jedno vreme je bio advokatski pisar, nakon čega se je postao učitelj u Futogu, potom u Starom Bečeju, međutim posle skoro 4 godine učiteljskog posla dao je tokaz zbog ‘’intriga njegovih neprijatelja’’. U to vreme mu umire otac, poverioci prodaju veći deo imanja ostavljajući njegovu siromašnu majku praktično bez ičega, pa joj on kupuje vinograd.
U Italiju odlazi 1801. gde veoma brzo uči italijanski. U Trstu se zapošljava kao učitelj. Pored toga je uzimao časove francuskog i engleskog jezika. Kako je u to vreme u Trstu bilo mnogo Srba koji su nepravilno govorili srpski, mešajući srpske i italijanske reči, davao im je časove srpskog i nemačkog jezika. Proputovao je Italiju, interesujući se za italijansko pozorište, posebno za operu i dramu. Posle toga je sa poznanikom krenuo na petnaestomesečno putovanje po dalmatinskoj i grčkoj obali, Sredozemnom i Crnom moru. Posetio je Carigrad, Solun, Odesu, Aleksandriju, Egipat…
Dok je boravio u Trstu bavio se prevođenjem, napisao je prvu gramatiku francuskog jezika u Srba 1805. godine. Knjige je štampao u Budimu, a prodavao ih je na vašaru. Želeo je da se vrati u Italiju, ali se predomišlja i odlazi u Zemun. Tu je davao privatne časove francuskog i italjanskog jezika i radio je kao učitelj. Međutim, u Zemunu je imao neprijatnosti sa vlastima koje su odlučile da ga 1808. godine otpuste. Nakon toga je par meseci živeo samo od privatnih časova. Ubrzo su se pojavili pamfleti protiv protojereja koje su vlasti pripasale njemu, pa je bez ikakvih dokaza proveo 6 meseci u zatvoru, optužen da je kao buntovnik i konspirator protiv austrijskih vlasti održavao tajne veze sa srpskim ustanicima i Karađorđem. Doneta je odluka da mora da napusti Vojne granice pa je sproveden u Baju 1809. Nekoliko nedelja je proveo sa majkom, onda je otišao u Peštu. Gde je 6 meseci davao privatne časove. U to vreme je štampao “Jestastvenicu“, i još dva manja pozorišna komada “Mladi Robinzon“ i “Aleksis i Nadina“ koje je preveo dok je bio u zatvoru.
U aprilu 1810. se preselio u Sentandreju gde se iste godine oženio bogatom udovicom Pelagijom Manojlović. Nije bio srećan u tom braku, ali mu se imovinsko stanje znatno popravilo: imao je svoje imanje, vinograde i dovoljno novca za život. Počeo je da se bavi vinogradarstvom i književnošću. Od 1813. postao je profesor i za taj posao je na skupštini u Pešti bio javno pohvaljen. Od cara Franca I dobio je pohvalni dekret, pa je tom prilikom pred skupštinom održao besedu na latinskom.
Upravo je u Pešti, po odobrenju Visokog kraljsvkog namesničkog veća, 24. avgusta 1813. priredio prvu pozorišnu predstavu u tri čina “Kreštalicu“ na srpskom jeziku, za srpsku publiku u Mađarskom pozorištu. Rađena je prema prevodu najpopularnijeg evropskog pisca Augusta Kocebua, prilagođena srpskom stanovništvu. Prihodi od predstave su bili značajni, a razdelio ih je siromašnim studentima koji su učestvovali u predstavi, mađarskom pozorišnom društvu i sentandrejskoj školi. Zbog ove predstave, a i daljeg angažovanja oko približavanja pozorišta i drmaske književnosti srpskom narodu, Joakim se danas smatra ocem srpskog pozorišta.
Kasnije je u rodnoj Baji priredio predstavu svog prevoda “Inkle i Jarika.“, ona je bila veliki kulturni i nacionalni događaju, a sav prihod je bio namenjen siromašnim udovicama čiji su muževi poginuli kod Lajpciga. Iste godine (1815) u Segedinu je izveden prevod predstave “Crni Đorđe“. Prohod od ove predstave poklionio je Srpskoj pravolsavnoj crkvenoj opštini za obnavljanje crkve Svetog Mihaila u Segedinu, segedinskoj bolnici i sirotinji. Nakon toga je predstava “Crni Đorđe“ prikazna u Novom Sadu, gde je doživela veliki uspeh. Međutim, ubrzo je došlo do zabrana prikazivanje drame i štampanje knjiga koje govore o pobudnama Srba.
Joakim je posle zabrane vreme provodio u Sentandreji, Zemunu, Pančevu i Temišvaru gde se bavio književnošću, prevodima i održavanjem predstava. Pokušavao je da skupi novac za štampanje knjige. Došao je u sukob sa Vukom Karadžićem, ali ga Vuk nije smatrao opasnim protivnikom. Dok je putovao, odlučio je da poseti kneza Miloša u Požarevcu. Knez mu je predožio da o njegovom trošku proputuje Srbiju i opiše sve ono što smatra zanimljivim. Joakim Vujić je radio pristao. Naredna 4 meseca je proveo u putovanju. 1828. nakon što je rukopis prošao cenzuru, u Budimu izdaje “Putešestvije po Serbiji“. Putopis je bio napisan u obliku dnevnika, u kome je pisano po datumima. Joakim je u njemu zabeležio spiskove starina po crkvama i manastirima, opisao je tadašnje stanje Srbije. Kako je prolazio kroz razna mesta, zapisivao je njihova imena i zanimljivoti. Pisao je o narodu, običajima i narodnom životu.
Na leto 1831. godine napušta svoju ženu i povlači se u manastir Bezdin, kod Temišvara gde je boravio do kraja februara 1832. Za to vreme ja napisao autobiografiju na slovenosrpskom jeziku “Životoopisanije“. U njoj je, pored zanimljivosti iz svog života, zabeležio podatke o obrazovanju u Austrougarskoj, napisao je svoje mišljenje o pozorištu i koje su ga tu prepreke snašle. Takođe je do detalja opisao svoje putovanje po Italiji, italijane, njihove običaje i geografiju.
Nakon toga, na leto 1833. opet odlazi u posetu knezu Milošu gde ga moli da mu odobri da osnuje stalno pozorište u Kragujevcu. Knez ne samo da mu je dao odobrenje, već je i finansirao izgradnju, da bi krajem septembra 1834. postavio Joakima za direktora Knjaževsko-serbskog teatra, prvog stalnog pozorišta u Srbiji. Osim direktorske funkcije, Joakim je u pozorištu obavljao i mnoge druge poslove: bio je organizator, reditelj, glumac. Brinuo se o kostimima, dekoraciji pozornice, maskirao je glumce. Bio je i tvorac repertoara koji je najvećim delom bio sačinjen od prevoda nemačkih dela. Budući da je knez Miloš sve finansirao, predstave nisu bile javne, već su njima mogli da prisustvuju samo odabrani gosti. Redovan gost je bio i knez Miloš sa svojom porodicom. Za vreme rada pozorišta, Joakim se penzionisao, međutim, problem je bio što je pozorište radilo po želji kneza i to u dosta nemirno vreme. Prvo je izbila Miletina buna, zatim je donesen Sretenjski ustav, što je dovelo do toga da knezu opadne interesovanje za pozorište. Kada je 1839. knez Miloš abdicirao i napustio Srbiju, Joakim je izgubio penziju.
Nažalost, pored svog svog doprinosa, ostatak života je proveo u bedi. Nije uspeo da dobije ni posao, ni penziju. U maju 1839. napisao je testament po kome je svoje imanje u Baji zaveštao Crkvi Svetog Nikole u Baji, a zauzvrat je tražio da mu sveštenici zajedno sa učiteljima i đacima svake godine održe po tri službe: za rođendan, za njegovu slavu kao i na dan njegove smrti. Umro je zaboravljen 20. novembra 1847. u stanu svog knjigovesca koji mu je tog dana povezivao tek odštampanu poslednju knjigu.
Svečano je sahranjen kod Crkve Svetog Marka, opelo mu je držao Gavrilo Popović koji je kasnije postao episkop šabački. Sahrani su prisustvovali svi nastavnici, đaci i sav kulturan svet tog doba.
Autor:Marija Matković
