Đorđe Petrović – vođa Prvog srpskog ustanka i jedna od najznačajnijih ličnosti naše istorije. Prezime Petrović je dobio po imenu svog oca, a zvali su ga Crni Đorđe ili Karađorđe zbog njegovih crnih očiju i preke naravi. Sejao je strah i među Srbima i među Turcima, pa je baš iz tog razloga morao biti, uz zaveru, ubijen.
Rodio se 16. novembra u Viševcu, međutim, oko godine njegovog rođenja mnogi naši, a i svetski istoričari ne mogu da se slože. Ona varira od 1749. do 1770. godine. Bio je iz siromašne, seljačke porodice, pa nije ni išao u školu, ostavši tako nepismen. Majka Marica Živković upamćena je kao sposobna i radna žena, dok je njegov otac Petronije bio nesposoban i nesnalažljiv, pa je finansiranje porodice veoma brzo spalo na decu, a nekad su im pomagali ostali stanovnici sela. Trudeći se da popravi porodično materijalno stanje, Đorđe se zapošljava kao sluga kod uglednih Srba i Turaka.
Kada je imao 19 godina oženio je siromašnu devojku iz sela, Jelenu Jovanović, sa kojom je imao sedmoro dece. Neki tvrde da ju je oteo od njenog oca, pre nego što ju je oženio.
Po verovanjima, Đorđe je morao da ode iz Srbije jer je ubio jednog Turčina. Tada cela njegova porodica zajedno sa njim beži u Austriju. Međutim, nakon nekog vremena, Petronije, Đorđev otac, poželeo je da se svi vrate nazad i ponovo služe Turcima. Vuk Karadžić sledeći događaj opisuje kao ubistvo iz ljubavi i besa: plašeći se da će cela porodica biti ili u ropstvu ili ubijena ako se vrate nazad, Karađorđe ubija svog oca. Kada se 1796. Karađorđe vratio u Srbiju, ispovedio se i dobio oproštaj i od naroda i od sveštenika.
Karađorđe je bio hrabar i britkog uma, nije tolerisao izdajice i neposlušnost. Svog rođenog brata je obesio kada je čuo da je ovaj obeščastio par devojaka iz sela. Nekoliko dana ga je držao na vešalima, pre nego što je dopustio sestrama da ga skinu i sahrane. Ni dahije mu nisu mogle ništa, kada su za vreme Seče knezova htele i njega da se reše. Upali su mu na imanje, ali on ih je vešto proterao, a neke čak i usmrtio. Ta njegova hrabrost i pravičnost su upravo i dovele do toga da, nakon Seče knezova, na narodnom zboru u Orašcu bude proglašen za vođu Prvog srpskog ustanka. Ne može se tačno utvrditi datum kada se ovaj događaj odigrao, ali se veruje da je to bilo 15. februara 1804., na Sretenje Gospodnje.
Istog dana kad je izabran za vođu, Karađorđe je zapalio dahijski han, čime je i zvanično počela buna protiv dahija. On je narednih devet godina vodio ustanke po Srbiji. Stekao je veliki autoritet i poštovanje saboraca jer se nije libio da krene u napad i izdejstvuje pobedu i onda kada su mu šanse bile gotovo nikakve. Priče o njegovom uspehu su se širile po Evropi, gde je čak i Napoleon imao samo reči hvala za njegovo junaštvo.
Karađorđu je 1807. godine trebalo pojačanje, međutim nije ga dobio ni od Rusije, ni od Francuske, ni od Austrije. Iako je na početku mislio da ima blagonaklonost Rusije, to je brzo palo u vodu kada je shvatio da Rusija želi da sklopi mirovni sporazum sa Turcima. Karađorđe je vremenom uvideo da postaje nadjačavan sa svih strana i dobija nervni napad, nakon kojeg upada u depresiju. Zatim 1813. sa porodicom odlazi u Austriju gde se zadržao godinu dana. Nakon toga odlazi u Rusiju, odlučan da stupi u kontakt sa ruskom carem.
Sve vreme je imao isti cilj: ni neuspesi, ni depresija, ni neprijatelji ga nisu odaljili od želje da se bori za srpski narod. Baš iz tog razloga se 1816. pridružio grčkom pokretu za oslobođenje. Sledeće godine se vratio u Srbiju da bi sa Milošem Obrenovićem osmislio strategiju za odbranu od Turaka. Međutim, nije znao da je Obrenović želeo Turcima da da do znanja da će se Srbija povinovati. Karađorđe je ubijen dok je spavao u svojoj kolibi u Radovanjskom lugu, po Miloševoj naredbi, 26. jula 1817. godine. Ubistvo je organizovao niko drugi nego Karađorđev kum, Vujica Vulićević, a izvršilac je bio kumov sluga Nikola Novaković. Vujica je Karađorđevu glavu poslao sultanu u Carigrad. On se za ovaj zločin odmah pokajao, pa je sagradio manastir brvnaru Pokajnicu nedaleko od Radovanjskog luga. Nikola Novaković je ubrzo nakon ovog ubistva izgubio razum.
Karađorđevo obezglavljeno telo sahranjeno je u crkvi na Oplencu, a prvi njegov spomenik otkriven je 1913. u Kalemegdanskom parku.
O životu hrabrog vožda su snimani filmovi i izvođene predstave. “Gorski vijenac“ Petra II Petrovića Njegoša posvećen je Karađorđu. O njemu je pisao i naširoko poznat ruski književnik Puškin posvetivši mu pesme “Kćeri Crnog Đorđa“ i “Pesma o Crnom Đorđu.“
Autor: Marija Matković
