Rat u kome je Australija izgubila od strane ptica trkačica. Ono što je bizarnije od toga je činjenica da je rat trajao šest nedelja. Brzi kao gepardi, otporni kao slonovi, i okretni kao mačke, rušili su sve pred sobom.
Dvadesetih godina XX veka, po zvaničnim preporukama Vlade, ali i uz obećanja o subvencijama, novim farmerima je preporučeno da useve zaseju žitaricama, koje su tih godina bile na ceni.
Velika depresija koja je počela 1929. godine donela je ogromne potrese na brojnim tržištima, a posebno su cene žitarica bile u vrtoglavom padu. Godine 1932. zavladala je velika suša, koja je na australijskom srednjem zapadu znala da poprimi biblijske razmere. Usevi su ubrzano propadali, a pomoć centralnih organa bila je nedovoljna i neredovna.
Emui su, nakon parenja koje su obično obavljali u centralnim delovima Australije, kretali na svoj migrantski put prema istočnoj obali. Njihov put do istočne obale, i inače izuzetno naporan, jaka suša te 1932. godine učinila je paklenim. Na sreću pomenutih ptica koje su hodale jako dugo, obzirom na to da su beskrilne ptice, nailaze na velike površine pune pšenice i ječma, a iza sebe su ostavljale samo pustoš. Ograde kojima su farmeri čuvali useve od štetočina pokazale su se nedovoljnim.
Ratni veterani, od kojih je tek poneko imao komad lakog lovačkog naoružanja, nisu mogli izaći na kraj sa Emuima. Poslali su svoje predstavnike koji su od centralne vlade imali samo jedan, ultimativno postavljen zahtev – oružje! Vlada sebi ni po koju cenu nije smela da dozvoli deljenje ratnog oružja, pre svega zbog toga što je pretilo otcepljenje zapadnog dela bogatih gradova.
Objavljen je rat!
Ministar odbrane Džordž Pirs je javno obznanio da će Vlada Australlije, koja misli o svojim veteranima, uputiti vojsku sa najsavremenijim naoružanjem da reši problem zemljoposednika, te ih oslobodi neprijatelja u vidu Emua. Australijski neprijatelj broj jedan nakon Prvog svetskog rata bila je ptica trkačica Emu, jedna od najkrupnijih ptica na svetu, odmah iza afričkog noja. Prosečan pripadnik ove vrste visok je oko metar i 75 centimetara, teži oko 50 kilograma i zbog zakržljalih krila ne može da leti, ali zahvaljujući dugim snažnim nogama u punoj brzini juri čak 50 kilometara na čas. U sušnom periodu, ove ptice su u stanju da pređu stotine kilometara u potrazi za hranom, budući da jedu isključivo delove biljaka bogate hranljivim sastojcima: seme, plodove, cvetove i mlade izdanke.
Umesto subvencija, koje nikada nisu isplaćene, na pšenicu se sručilo oko 20.000 Emua, a za njima zečevi i ostale štetočine kroz rupe u ogradi koju je rušilo „pernato vođstvo“. Kada su u jesen 1932. još i pale cene pšenice na berzi, tenzije su dostigle tačku ključanja. Vladi je bilo jasno da pod hitno mora da preduzme neke mere.
Ubrzo se, međutim, pokazalo da su puške i mitraljezi beskorisni, jer je neprijatelj imao dobro razrađenu gerilsku taktiku. Ptice su, uprkos nastojanjima vojnika da ih sateraju u „okupirani“ prostor, bežale na različite strane, uvek van dometa oružja. Nisu pomagale ni zasede u poljima pšenice, jer je svaka grupa imala „skauta“ koji je, dok su ostali jeli, budno motrio na okolinu i upozoravao i na najmanji pokret u blizini.
Ubrzo je pala kiša, a putevi postali neprohodni, ali ne i za Emue, koji su u malim raštrkanim grupama trčali toliko brzo da ih je bilo nemoguće pogoditi. Uvidevši da mu se strategija raspada, Meredit se odlučio za drugačiji pristup. Napravio je zasedu u blizini brane, dočakavši, najzad, da se na nišanu nađe oko 1.000 ptica, ali je nakon ispaljenih više od 2.500 hitaca, na poprištu ostalo samo 12 mrtvih neprijatelja. Major je morao da prizna poraz, a mediji su ismevali njegove izjave da se ptice trkačice, poput ratnika iz afričkog plemena Zulu, ne boje ničega i ranjene jurišaju na neprijatelja. Major je izjavio nakon rata, da su Emu ptice toliko velike i otporne, te se mogu suočiti sa bilo kojim mitraljezima.Da su imali vojsku izdržljivoti tih ptica, mogli bi pobediti bilo kog protivnika na palneti.
Bolje nije prošao ni novi ratni pohod, koji je preduzela pokrajinska vojska, a kako Veliki rat protiv Emua nije davao očekivane rezultate, brigu za sudbinu australijske ekonomije izrazili su i zapadni saveznici iz Prvog svetskog rata. Vinston Čerčil je pokušao da ubedi Britance da daju podršku Australiji, ali je ona, na kraju, izostala, kao i u drugim zapadnim zemljama. Samo je Francuska poslala nekoliko sanduka municije, koji nikada nisu stigli zbog štrajka lučkih radnika. Australijski farmeri tražili su oružanu zaštitu od nasrtljivih Emua još u nekoliko navrata, 1934, 1943. i 1948. godine, ali zbog prethodne blamaže, vlada više nije želela da pokreće vojnu silu protiv pernatih neprijatelja.
Autor: Katarina Tomić
