Etnolog Aleksandar Repedžić imao je priliku da odmah nakon završenog Fakulteta ode na teren i prisustvuje običaju raskidanja crne svadbe. Bio je još uvek neiskusan na polju razgovora sa informatorom. Sastavio je više pitanja, nego što bi mogao imati odgovora. Te 2004. godine je radio kao saradnik muzeja u Majdanpeku. Radio takođe i na nekoliko upitnika informativne prirode na terenu. Aleksandar je delom bio Vlah, te mu jezik i nije bio stran, takođe ni običaji ovih Vlaških područja.
Ovaj mističan i javnosti slabo poznat običaj izazivao je dozu straha i nazivan morbidnim. Repedžić je bio među svatovima i na svom blogu detaljno opisao kako crna svadba izgleda.
Dakle, on dobija poziv da prisustvuje raskidanju crne svdbe u selu Rašanac, koji se nalazi u opštini Petrovac na Mlavi. Čuo je ranije za običaj, ali nije znao ništa detaljno, te je sa zadovoljstvom prihvatio poziv o polasku na teren.
Terenska istraživanja su radili u saradnji sa kustosima Narodnog muzeja u Požarevcu. Kada su stigli primetio je cvećem okićenu kapiju što je bilo nalik svadbi. U kući se upoznaje sa roditeljima preminulog, kome su priredili raskid crne svadbe.
Obzirom da nije znao o kakvim običajima je reč, upitao je roditelje. Porodica mu je objasnila da je njihov sin jedinac preminuo pre tada godinu dana, tačnije utopio se u Borskom jezeru, nakon što se vraćao sa Zaječarske gitarjade. Ali kakve veze ima crna svadba sa njegovom smrću? Na to pitanje su objasnili sledeće: Baka nesrećno preminulog mladića je sanjala da se on na onom svetu oženio ali da je potrebno da i na ovom svetu bude oženjen, a sada se navršava godinu dana tako da devojka koja je pristala da mu na ovom svetu bude žena, nema više nikakvih obaveza, tačnije može da stupi u vezu, ima dečka. Pošto je u proteklih godina dana od kada je pristala da bude njegova žena, nije smela da ima dečka, morala je da bude verna, kao da joj je dečko i dalje živ. Dakle, nikakvu vrstu odnosa nije smela imati sa drugim mladićima.
Repedžića su preplavile emocije, jer je preminuli dečko bio samo godinu dana stariji od njega. Ulogu neveste je prihvatila njegova najbolja drugarica, zato što je devojka sa kojom je bio u vezi odbila tu obavezu.
Ispred kuće okupili su se muzičari koji su svoju svirku započeli zvukom trube i pesmom tužne melodije. Povorka i kićeni „svatovi“ krenuli su ka centru sela i odatle ka groblju. U povorci su bili barjaktar, mlada, muzičari, svatovi, mnogobrojna rodbina, prijatelji i Aleksandar zajendo sa terenskim radnicima. Običaji su bili isti kao i na svakoj svadbi samo što se umesto smeha mogao čuti samo plač. Stigli su do groblja, barjaktar je tada položio barjak na spomenik, zatim ga je polomio i tu ostavio, nakon namenjivanja, vratili su se kući. Nastavilo se sa pripremanjem pomane i namenjivanjem hrane za pokoj duše stradalom.
Kada se sa tim završilo začuo se zvuk trube još jednom i započela je melodija vlaške četvorke, ustali su svi sa stola i počeli da igraju, baka stradalg držala je u ruci kandilo i okadila kolo tri puta, kolo je trajalo dugo a kada su muzičari prestali da sviraju baka je rekla da je crna svadba raskinuta, i u tom trenutku svi su prestali da igraju i vratili su se za sto.
Nakon ove crne svadbe, nije u svojoj karijeri više prisutvovao tim običajima, a još manje čuo nešto o njima.
Ako se oslonimo na literaturu “crna svadba” venčavanje za pokojnika se pominje i u Maškonovoj “Istoriji Rima” i je taj običaj bio rasprostranjen širom Rimskog carstva i kao takav opstao je do dana današnjeg. Crnu svadbu treba posmatrati kao deo nematerijalnog kulturnog nasleđa jednog naroda koji je opstao u onom svom starom paleoevropskom obliku nepromenjen. Slična je situacija i sa običajem “stvaljanja u pesmu pokojnika”, odnosno o baladama koje su prisutne kod Vlaha, a o vlaškoj magiji i “strndžanju” ne treba govoriti.
Što se mitova i legendi tiče svakako će nas to vratiti mitu o Orfeju i Euridici, gde je on upravo pesmom vraća iz sveta mrtvih.
Ima raznih članaka koji govore u prilog tome kako je ispitanik čuo ili prisustvovao običajima ”crne svadbe”, te da se na njima igra oko mesta na kom je pokojnik sahranjem, međutim time se možda narušavaju pravi običaji i tradicija jednog dela naroda.
Autor: Katarina Tomić
