Kada se 8. novembra 1978. godine u Kovilovu, između Borče i Padinske Skele, rodio plavi dečak sa zelenim očima, niko nije mogao ni da nasluti da će baš on postati simbol svih hrabrih dečaka koji su život dali za otadžbinu. Tibor Cerna je preminuo 27. aprila 1999. na Košarama kao komandir streljačkog odeljenja 125. motorizovane brigade prilikom odbrane Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja.
Mladost je proveo družeći se sa prijateljima, uživajući u muzici i pecanju. Svirao je klavijature i sa svojim bendom nastupao je po beogradskim kafanama i splavovima. Voleo je život i želeo je što pre da ode u vojsku i oduži dug otadžbini. Posle toga je planirao da se oženi i sa ocem započne posao u auto-radionici.
U vojsku je otišao sa svega 55 kilograma, što je bilo nedovoljno, pa su na papirima morali da mu dodaju još dva, da bi konačno mogao da obuče maslinasto zelenu uniformu. Iako je vojna obuka trajala pola godine, on se pod punom ratnom opremom našao na frontu samo dva meseca nakon polaganja zakletve. U Niš je stigao 24. juna 1998., da bi posle svega nekoliko dana bio prebačen na Kosovo i Metohiju, u Peć, a zatim u Đakovicu, još bliže granici sa Albanijom.
Imao je samo 21 godinu kada je po dolasku na Košare zatekao stanje u kom po 12 vojnika brani odseke na koje juriša 300 neprijatelja. Posebnu muku im je zadavao protivnički snajperista, holanđanin, pripadnik Legije stranaca. Naši vojnici nikako nisu mogli da ga lociraju jer je ispaljivao samo jedan metak pre duge pauze, i premeštao se s lokacije na lokacaiju. Zbog njega srpski vojnici nisu mogli da izađu iz zaklona i rovova i da obave ni osnovne fiziološke potrebe. Da bi se rešili tog snajperiste, morali su da mu utvrde položaj, a to je bilo moguće samo ako se neko žrtvuje i izađe i rova, što je značilo sigurnu smrt. Upravo to je uradio Tibor Cerna. Odvojio se od svojih drugova i istrčao iz rova uz reči “Ustašo! Ajde pucaj ako si junak, ja te čekam!“, snajperista je pogodio Cernu pravo u grudi, ali je ovaj hrabro nastavio da stoji. Okrenuo se ka svojim saborcima i rekao “Za ovu zemlju vredi poginuti!“ kada ga je u vrat pogodio i drugi metak, srušio se na zemlju. Zahvaljujući njemu, naši vojnici su uspeli da otkriju i eleminišu snajperistu koji je danima terorisao i uterivao strah u kosti našim vojnicima.
Sahranjen je bez ikakvih počasti, kao dezerter, a tek 2017. dignut mu je spomenik u Debeljači, kod Kovačice. Posthumno je odlikovan Ordenom za zasluge u oblastima odbrane i bezbednosti prvog stepena. Bio je i ostao simbol svih onih mladića koji su još nezreli za život poslati među bombe i snajperiste, da brane svoju otadžninu.
Autor:Marija Matković
