Da li se radi o tradiciji ili mitu? Ne zna se pouzdano, zato što jedine dokaze naziremo u narodnim poslovicama.
Lapot je običaj u našoj narodnoj tradiciji. Radi se o ubijanju starih kada napune 60 godina i postanu teret porodici za izdržavanje.
Neki autori govore o tome da se narodne legende o ritualnom ubijanju staraca mogu pronaći u tri oblasti na našim prostorima: Dinarskoj oblasti, istočnoj i južnoj oblasti. Prema pisanjima T.R. Đorđevića iz 1918. godine, koji govori o običajima brdskih predela iz okoline Zaječara, ubistvo se izvrašavalo sekirom ili motkom, tako što se izađe u „centru sela“ i meštani sela bi bili pozvani da prisustvuju. Postoji priča da se na glavu starog, koji je trebao biti ubijen stavljao kukuruz, kako bi ispalo da pšenica ubija stare.
Etnografski izvori svedoče da se ovaj čin može objasniti idejama normadskih naroda kojima su, usled konstantne selidbe stari i iznemogli predstavljali ogroman teret. Etnolog Sima Trojanović je razvio ideju da je kod našeg naroda bilo prisutno nepoštovanje ostarelih, uključujući sopstvene roditelje. Konstatovao je da se u našem narodu priča o ubijanju strarih očuvala toliko dobro, da se praktikovala do pre nekoliko generacija. Mada u njemu nema tačaka u Dušanovom zakonku, koji se smatrao kao jedan od primera surovog kažnjavanja. S druge strane etnolog, profesor Dušan Bandić smatra da ovaj običaj možda ipak nije zaživeo u našem narodu, već da je samo deo predanja i legendi, koje vuku poreklo iz drugih kultura. Ali i pored toga Dušan ističe da je sačuvan u usmenoj baštini našeg naroda.
Imamo primer u narodnim izrekama poput: „ zreo za sekiru“ ili „gotov za sekirče“ vidi se odnos prema običaju, kao i oruđe koje je korišćeno u ispunjavanju ovog obreda. Navodi da su Vlasi iz istočne Srbije, po predanjima, bili najgori jer su svoje žrtve prvo „pržili usijanim gvožđem po vratu i još žive stavljali u mrtvački saduk“, „ako ne umru od opekotina, davili bi ih“.
Legenda govori u prilog tome da je sin ubio svog oca i vukao ga pomoću kuke do groblja. Vodio je i svoga sina. Kada su stigli do groblja on je hteo baciti kuku, ali mu je dete reklo: „ Ne bacaj kuku! Biće ti potrebna kad ostariš“.
Mlečanin Marko Polo, svetski putnik, opisuje kako ovakve bizarne običaje sretao u različitim oblicima od Evrope, preko Malenzije do Sibira. Pomenuti običaj ima dublje i šire korene. Još su antički pisci Hesiod, Herodot i Strabona pisali o narodu oko Kaspijanskog jezera koji su starce istog uzrasta, ostavljali u zgradama ili šumama, napuštenim mestima bez hrane i pića, oni su tako umirali. Skitsko pleme Masageta se prema starim članovima odnosilo još gore, klali su ih, zatim kuvali i jeli. Kod njih se smatralo nesrećom umreti prirodnom smrću. Na ostrvima Melanzije su ih takođe ostavljali da umru od gladi. Na nekim mestima su starima davali mogućnost da biraju između toga hoće li da ih uguše ili sahrane žive. Lužički Srbi su takođe ubijali svoje roditelje koji nisu mogli više da rade i od svog truda da se izdržavaju. Kao i Masageti, klali su ih i jeli.
O napuštanju običaja ubijanja starijih može da se govori iz nekoliko razloga: jedan od njih je egoističan, mladi se odlučuju da prestanu sa ubijanjem starijih onda kada shvate da i njih čeka ista sudbina. Drugi je na primer iz sažaljenja, deca prestaju sa ubijanjem roditelja zato što se sažale, pa ih sakriju. Sledeći razlog leži u tome što se veruje da stariji ljudi imaju neobičnu mudrost i da mogu udeliti dragocene savete.
Autor: Kristina Tomić
