Vuk Stefanović Karadžić, rođen je 6. novebra u selu Tršić, nedaleko od Loznice. Umro je u Beču 7. februara 1864. Majka mu se zvala Jegda, a otac Stefan, otud i prezime Stefanović. Živeli su u skromnoj brvnari, a dom im je spaljivan i podizan deset puta. Njegovi roditelji su pre Vuka izgubili dosta dece i verovalo se da su ih ubijale veštice i neke druge nečastive zle sile. Otud Vuk dobija baš ime divlje životinje jer se verovalo da se veštice i zli dusi plaše divljih zveri. Tako možemo u nekim izvorima pronaći, da kada se o Vuku piše, ime mu je napisano malim slovom da bi se izjednačio sa životinjom po kojoj je dobio ime.
Bio je samouk i uz malu pomoć rođaka Jefte, jedinog pismenog čoveka u kraju, naučio je da čita i piše. Vuk nastavlja školovanje u manastiru Tronoša, ali ga otac ubrzo vraća u selo jer je više pomagao i radio nego bilo šta naučio. Susret sa Kopitarem, u Beču, bio je presudan za Vukovo bavljenje književnošću. Čak su objavljivali i govorili da je on od Vuka i stvorio književnika što i nije bila najrealnija objava. Uzimajući u obzir da je Vuk, kada je upoznao Kopitara imao 26 godina i da u tom trenutku niko za njega nije moga reći da je neuk što zbog njegove prirodne inteligencije, što zbog vrhovnih učitelja koje je imao. Učitelji su mu bili čuveni: Mušicki, Ivan Jugović, S. Milutinović Sarajlija, Dimitrije Davidović, Dimitrije Frušić, Sava Mrkalj, Luka Milovanov.
Jernej Kopitar rodio se 21. avgusta 1780. godine u selu Repnje kod gradića Vodice, a umro je u Beču 11. avgusta 1844. Bio je slovenački lingvista i slavista. Vuk Karadžić imao je veliku pomoć od Kopitara, to možemo videti po rekordnom roku završavanja i štampanju zbirke. Pisanje zbirke započeo je u decembru 1813, kada je i upoznao Kopitara, a završava je u januaru 1814. godine.
Vukov „Srpski rječnik“(1818,1852) imao je 26.270 reči. Pisan je narodnim jezikom i novom azbukom. To je prva knjiga koja se štampala Vukovom reformisanom ćirilicom i prvi put se koriste slova koja je uveo u azbuku. U njegovom sklopu nalaze se dopunjena gramatika, verovanja, kazivanja srpskog naroda, predanja, običaji… Prisutan je i veliki broj šaljivih priča, anegdota i mali broj sramotnih priča. Opscene i erotske su izostavljene u drugom izdanju. Kopitar je sve reči preveo na nemački i latinski jezik. Godine 1842, Vuk je otvorone rekao da je na njegovo pisanje „Srpskog rječnika“ najveći uticaj imao Kopitar.
„I tako poznavši se Kopitar sa mnom, nagovori me malo pomalo ne samo da pišem narodne pjesme nego i rječi i gramatiku.“
„Bilo je onda učenijeh Srba u Beču, koji su sav ovaj posao držali za besposlicu, i govorili mi u oči, da ne kvarim hartije uzalud; no meni se učini bolje i milije poslušati g. Kopitara nego njih.“
Kopitar ga savetuje da je lepše i preglednije da da rečnik štampa po azbučnom redu.
Vuk je imao mnogo ljudi koji su na njega uticali, ali svi ćemo se složiti da je on taj koji je najviše uticao da danas čitamo kao što je napisano i da bez njegovog delanja toga ne bi ni bilo.
Autor: Anđela Petrić
