Lazu Paču- ministar finansija koji nam uvek treba

Društvo

Najuspešniji ministar finansija Kraljevine Srbije, koji je po toj tituli ostao upamćen i danas,  rođen je  u Čurugu 1. Marta 1855. godine od oca Stefana i majke Sofije, imao je dva brata Đorđa i Ivana.  Bio je oženjen  Lenkom Zaho,obrazovanom ženom, koja ga je obožavala i izuzetno poštovala.

Osnovnu školu je završio u Čurugu , a srpsku gimnaziju u Novom Sadu. Obzirom na to da je izgubio oca jako rano, kao i brata. Laza se okreće zdravom načinu života, vodio je računa o ishrani i svom zdravlju. Odlučuje se za studije medicine u Berlinu, gde se družio sa Petrom Todorovićem i Nikolom Pašićem. Na osnovu njegove doktorske disertacije o reumi, proglašen je za modernog izumitelja u lečenju reumatizma. U svojoj ordinaciji u Beogradu je siromašan narod lečio besplatno od 13h do 15h, iako ni bogatima nije puno naplaćivao.

Odlučuje da prekine sa  lečenjem ljudi i okreće se ekonomiji i politici. Prvi put postaje ministar finansija 26. Januara 1904. godine u vladi Save Grujića. Došavši na mesto ministra finansija, on zatiče praznu kasu i Srbiju u kojoj niko ne želi da da kredit. Srbija se nalazila pred bankrotom u to vreme, državni deficit je iznosio 11,5 miliona dinara i bio je pokriven zajmom. Prvo je povratio poverenje stranih zemalja i nakon samo godinu dana u budžetu Kraljevine Srbije je napravio višak od 6,3 miliona dinara. Uradio je tako što je povećao poreze i prireze. 1904. godine su poreski obaveznici Srbije plaćali 75% stalnog državnog prireza, 40% vandrednog, 25% školskog, 7% železničkog, 5% vojne građevine, 5% za remont, 5% ličnog i 4% žandarskog poreza.Obaveznik je dakle na 100 dinara poreza, plaćao još 166 dinara poreskog prireza. Objašnjavao je na Narodnoj skupštini da je ovaj porez od 40% velika žrtva, međutim prirezi se ukidaju naredne 1905. godine , ali se povećavaju porezi, te je iznos ostao nepromenjen.
Druga Pačuova mera od velikog značaja za uravnoteženje državnog budžeta, bio je zakon po kome se država, dok ne namiri strane poverioce iz prihoda Samostalne monopolske uprave (što se dešavalo tek polovinom godine ) i ne dođe do viškova njenih prihoda, može zadužiti kod Narodne banke do 10 miliona dinara godišnje. Tako je uklonjen “sezonski” problem nedostatka dovoljnih budžetskih prihoda u prvoj polovini godine, koji je bio tim veći što vlada nije smela izdavati blagajničke zapise na sumu veću od šest miliona dinara (a budžetski troškovi su, u to vreme, iznosili i preko 20 miliona već u prvoj polovini godine).
Treći način na koji je povećavao budžetske prihode bilo je značajno povećanje carinskih prihoda i povećanje trošarinskog pritiska na monopolisane proizvode (i ovde su uvedeni “prirezi na trošarinu” od 40%). Samo od poskupljenja duvana i petroleja, Paču je 1904. godine ostvario 1,5 miliona dinara više državnih prihoda nego prethodne godine.

Bio je čovek za velike poteze, u samo jednoj deceniji utrostručio je zaduženje Srbije prema svetu, sa oko 340 miliona na blizu milijardu dinara, i povećao je redovne godišnje državne troškove sa oko 90 miliona, 1904. godine, na oko 215 miliona dinara.

Obzirom da je bio najstroži najteži poreznik narodu, on je omogućio da tadašnji dinar bude konvertibilan.  U to vremme je srpski dinar bio najjača svetska  valuta, jača i od francuskog franaka . On je u narodu  ipak uživao ogromno poštovanje, zato što je punio državnu kasu. Pačuova budžetska i monetarna politika omogućila je da se opticaj novčanica u zlatu poveća u Srbiji na preko 4 miliona dinara, što se nikada ranije nije desilo.
 
Na početku svog mandata je počeo da finansijski jača Srbiju. Trebalo je tada proširiti železničku mrežu, za koju su bila potrebna određena sredstva, od Pačua se očekivalo da njih i stvori.

U tri navrata je bio glavni čuvar srpske kase (1904-1905, 1906-1908, 1912-1915), a osam godina pre toga šef Monopolske države.
1914, godine je bio zamenik predsednika vlade Nikole Pašića, kada  prima nateži austrogarski ultimatum upućen u  Kraljevini Srbiji. Bečki ultimatum prima 23. Jula 1914. godine. On je imao glavnu ulogu i u finansiranju balkanskih ratova i Prvog stvetskog rata, zahvaljujući svojoj pronicljivosti, preciznosti i osećaju šta je srpskom narodu potrebno.

Niko nije imao protekciju kod Pačua, pa ni sam kralj
Kralju Petru Karađorđeviću je  trebalo hitno 200.000 dinara. Poslao je sekretara kod ministra Pačua da mu unapred isplati ovu sumu od vladareve plate. Dr Laza sasluša sekretara, kiselo se osmehne i kaže: “Ne može”!  Začuđenom sekretaru je svoju odluku objasnio – “Umre kralj, ne daj Bože, a smrtan je kao svi mi. Ko će onda da vrati dug državnoj kasi? – Zna se Laza. Ili, političari nateraju kralja da abdicira. Ko će da plati dug? – Opet Laza. Nego brate, da mene ne bi bolela glava, idi ti u Kreditnu zadrugu, oni daju zajam. Znam te pošten si čovek, biću ti žirant na menici, kod njih uzmi tih 200.000 dinara. Ovde ne može! I kvit! ” Sekretar se vratio na dvor neobavljenog posla, a i kralj se nije naljutio.

Od jeseni 1914. Godine je počela da ga pritiska bolest, ali Laza to nije pokazivao, naprotiv do poslednjeg dana se borio za Srbiju i njene interese. I poslednje dane svog života je provodio u skupštini. 

Autor: Katarina Tomić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *